Poslednjih dana je Srbiju pogodila nezapamćena tragedija (dva masakra) u kojima je ubijeno 17-oro ljudi i veliki broj ranjeno, a ono što nas je posebno potreslo je ubistvo osmoro dece u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, koja su stradala  od strane svog školskog druga. Upravo je to bio razlog da QN portal razgovara sa Igorem Jurićem, predsednikom Centra za nestalu i zlostavljanu decu.

• Rekli ste da će te se boriti da inicijativa za pomeranje granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina ne prođe. Zašto zastupate takvo gledište?

Predlog koji je predočen javnosti od strane predsednika države za nas nije  prihvatljiv iz razloga što on nije utemeljen na međunarodnim standardima i naučnim saznanjima. Uvođenje dece mlađih od 12 godina u krivični sistem neće načiniti nikakve promene, jer će i dalje deca mlađa od tog uzrasta vrštiti krivična dela, a deca koja će biti u krivičnom sistemu kao što je i sada slučaj, neće imati priliku da se tokom mere ( kazne) rehabilituju, a kasnije i reintegrišu. Kako je cilj svakog sistema pravde po meri deteta prevencija, on se u Srbiji neće ostvariti uvođenjem ovakve mere jer će pažnja i dalje biti usmerena na reakciju, odnosno, kaznu, a ne na promenu okolnosti na koje je dete dovedeno u situaciju da izvrši neko krivično delo.

Konvencija o pravima deteta, čiji smo potpisnici i mi kao država, gde smo se samim implementiranjem i potpisivanjem iste obavezali na te odredbe, uključujući i poštovanje stavova Komiteta za prava deteta koji je do detalja obrazložio svoj stav da nijedna država ugovornica ne treba da ima uzrast krivične odgovornosti niži od 14 godina s tim da se taj uzrast postepeno podiže.

Problem se neće rešiti spuštanjem starosne granice zato što deca koja su u krivičnom sistemu danas nemaju uslove za rehabilitaciju, odnosno, nemaju odgovarajuću podršku sistema koji bi radio na tome da deca prevaziđu to stanje koje ih je dovelo do toga da izvrše neko krivično delo.

• Mislite li da su odrasli isključivo odgovorni za sve što se desilo prethodnih dana?

U ovakvim slučajevima svi tražimo krivca za neki tragični događaj i pitamo se ko je pogrešio. Iako je spomenuto da je dečak bio žrtva vršnjačkog nasilja, kao i da je negativna ocena bila okidač, mi možemo samo da pretpostavljamo zato što niko od nas ne zna koji su sve faktori uticali da se ovako nešto dogodi. Iskustvo jeste pokazalo da deca i mladi koji usamljeni i izolovani iz društva, kao i koji su žrtve vršnjačkog nasilja sklonija da imaju neki oblik problema u ponašanju, destruktivnom ili/i autodestruktivnom . Odrasli jesu krivi i dovoljno je da krenemo od onih “poznatih” činjenica, a to su da je pištolj unet u kuću od strane roditelja i da je dečak obučen od strane odrasle osobe da koristi vatreno oružje. Svi ostali propusti nas odraslih su se samo nadovezali na ova dva osnovna…

• A kolika je direktna, odnosno, indirektna odgovornost sistema i vlasti?

Pre pitanja pomeranja uzrasta krivične odgovornosti treba se pitati kako se sistem ophodi prema takvoj deci, da li im pomaže u njihovom odrastanju ili ih jednostavno gura u nastavak delinkventnog ponašanja. Podaci govore da je većina odraslih počinilaca krivičnih dela prethodno bila u maloletničkom sistemu.

Ukoliko reakcija, odnosno, kazna ne rehabilituje i reintegriše dete ona nema i preventivni karakter jer će osoba nastaviti da vrši krivična dela. Upravo taj nedostatak rehabilitacije i resocijalizacije je za mene najveći propust sistema.

• Da li je moguće napraviti sveobuhvatnu strategiju koja bi bila efikasna u prevenciji uzroka koji dovode do ovako neželjenih posledica?

Da, moguće je. Naravno, nije moguće u potpunosti isključiti mogućnost da se ovako nešto dogodi, ali raditi na smanjenju verovatnoće je itekako moguće. Dakle, postojanje Centara koji će se baviti decom i roditeljima, kao i stavljanje akcenta na preventivne aktivnosti umnogome može da doprinese da se ovakve tragedije ne ponove.

• Ništa manje nije bitna ni strategija u saniranju posledica, a posebno kod dece. Koliko se radi po tom pitanju?

Ono što nam iskustvo pokazuje jeste da porodica i institucije imaju sve manji uticaj na adolescente koji imaju određene probleme u ponašanju kršeći socijalne norme i očekivanja društva. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je privrženost deteta školi jedan od najznačajnijih prediktora mentalnog zdravlja deteta. Dete u tom periodu se poistovećuje sa svojim vršnjacima, u potrazi je za svojim identitetom u mestom u toj referentnoj grupi. Odgovornost jeste na odraslima, od roditelja, škole i drugih veoma važnih uticaja okruženja. Celokupan sistem je odgovoran da dete razvije empatiju, saosećanje i prilagođenost društvu, kao i poštovanju pravila i zakona zemlje u kojoj živi.

• Od 2015. godine se zalažete za uvođenje Amber alerta u Srbiji. Na kakve ste sve prepreke nailazili do sada?

Prepreke su bile brojne, od teže saradnje sa nadležnim organima zaduženim za diskutovanje i uvođenje ovog sistema, do nerazumevanja javnosti o čemu se tačno radi. Srećom, konstantnim razgovorom o tome kako Amber Alert funkcioniše i koji su mu benefiti, došlo je do razbijanja stigme i odluke da će sistem ipak zaživeti u našoj zemlji.

• Koliko je realno da će taj sistem napokon ugledati svetlost dana u Srbiji?

Sada je već apsolutno izvesno da će Amber Alert sistem zaživeti u Srbiji. Nadležni organi su pokazali dobru volju i preduzeli konkretne korake kako bi se ovaj sistem uveo. Sam ministar Gašić je svojim potpisom na dokument kojim se MUP na to obavezuje i potvrdio. Očekujemo njegovo uvođenje do novembra ove godine.

• Mnogi građani su sumnjičavi prema ovom sistemu jer je u pitanju tzv. američki softver. Jesu li te sumnje opravdane i u kolikoj meri?

Američko ime koje koristimo trenutno se koristi samo radi lakše promocije sistema. Sistem Amber Alert je dobio naziv po nestaloj devojčici Amber koja je nestala u Americi. Čitav svet ovaj sistem prepoznaje upravo pod tim imenom, ali to ne znači da će se on i u Srbiji tako zvati, jer svaka država za sebe bira ime. Što se tiče glasina da će neko treće lice ili organizacija van Srbije upravljati podacima nestale dece, to je zabluda. Svaki sistem u svakoj pojedinačnoj državi radi potpuno nezavisno i Alarm ne pokreće nevladina organizacija, već policija ili tužilaštvo. Što se tiče softvera, on verovatno i neće biti potreban. Naš MUP traži rešenje kojim bi sistem dobro funkcionisao bez pomoći ikakvog softvera. Tako da su to proizvoljne informacije potpuno neinformisanih ljudi koji sistem ne poznaju i zapravo ne znaju kako funkcioniše…

• Možete li da nam objasnite kako konkretno funkcioniše pomenuti sistem?

Nakon što se nestanak dogodi i bude prijavljen policiji, policija ili Tužilaštvo pokreću sistem i obaveštava se javnost putem različitih kanala komunikacije, na primer, prekidanjem televizijskog i radijskog programa, objavljiivanjem vesti o nestanku na digitalnim bilbordima, na ekranima bankomata, slanjem sms ili mms poruke sa detaljima nestanka i opisom deteta… Na ovaj način bi svaki građanin bio uključen u potragu za nestalim detetom i tako bi porasla verovatnoća da će neko opaziti dete i javiti policiji.

Širom sveta ovakav način alarmiranja javnosti i potrage za detetom se pokazao kao izuzetno uspešan. Jedan od podataka koji to dokazuje je da je u SAD sistem tokom 2021. godine pokrenut 254 puta, a 252 puta je dete pronađeno.

• Predsednik ste Centra za nestalu i zlostavljanu decu. Kakve su konkretne aktivnosti pomenutog centra i koliko su delotvorne?

Centar ima nekoliko važnih aktivnosti koje su se pokazale kao odlična preventivna mera.

• Besplatno održavanje edukacija širom Srbije

Do sada smo održali više od 700 radionica i edukovali mnogo dece, roditelja i stručnjaka koji rade sa decom o bezbednosti na internetu, o opasnostima trgovine ljudima i nestancima, vršnjačkom nasilju i drugim važnim temama.

• Besplatno psihološko i pravno savetovanje

Besplatno psihološko savetovanje dece i roditelja koji su pretrpeli traumatično iskustvo – seksualno zlostavljanje, zlostavljanje na internetu, vršnjačko nasilje, ili su doživeli nestanak nekoga iz porodice, putem telefonske linije, mejla ili uživo. Takođe, besplatno pravno savetovanje porodica koje se trenutno nalaze u sudskim procesima, kao i porodica kojima je potrebna pomoć da prijave zlostavljanje ili neki drugi oblik nasilja.

• Net Patrola www.netpatrola.rs

Centra za nestalu i zlostavljanu decu je da kroz Net Patrolu omogući svakom građaninu Srbije da, bilo anonimno ili predstavljajući se, prijavi svaki štetan sadržaj na koji naiđe. Na ovaj način svi zajedno, kao društvo, radimo na „čišćenju“ interneta, otkrivanju sajtova koji prikazuju seksualno zlostavljanje dece i pronalasku osoba koje iza takvog materijala stoje.

• Nestali Srbija www.nestalisrbija.rs

Jedan od načina kako Centar za nestalu i zlostavljanu decu doprinosi vidljivosti nestalih lica i pomaže pri njihovom pronalasku je javni Registar nestalih lica.

Na ovoj platformi svaki građanin može besplatno da prijavi nestanak, ali i da se javi našim operaterima ukoliko je video nekog ko se vodi kao nestalo lice. Na besplatnoj liniji Registra (0800/200-880) svaki građanin koji je doživeo nestanak bliske osobe i prolazi kroz težak period, može zatražiti besplatnu konsultaciju sa našim psiholozima.

• Osim toga, svake godine organizujemo veliku konferenciju o bezbednosti dece “BEZBEDNOST I ODGOVORNOST”, a uskoro pokrećemo i veliki projekat vezan za vršnjačko nasilje. Radimo i na javnim zagovaranjima, članovi naše organizacije su u mnogim radnim telima za izmenu i implementaciju zakona, a mi smo kao organizacija uspeli izmeniti do sada zakon o policiji, izmenili smo krivični zakonik uz podršku 160.000 građana, a sada na putu da se uvede i AmberAlert. I opet, sve je ovo samo mali delić onoga što zapravo radimo…

Vuk Mileusnić, istaknuti stručnjak i magistar iz oblasti IT-a, bio je jedan od učesnika u “Trci zadovoljstva” Beogradskog maratona, a za QN portal govori o rušenju prepreka i predrasuda osoba sa invaliditetom.

• Kako ste se odlučili za učešće  na 36. Beogradskom maratonu i šta je bio Vaš pokretač?

– Već duži niz godina učestvujem na maratonima i trkama zahvaljujući svojom upornoću i pomoći ostalih trkaća koji su osnova, naravno. Neverovatno ushićenje i jedinstvo svih učesnika i posetilaca toga dana. Kao jedno smo svi.

• Da li su postojale poteškoće tokom trke?

– Samo da se izdrži do kraja i da nas vreme posluži.

• Da li Vam je ovo prvo učešće na maratonu?

– Ne, 5 po mojoj evidenciji.

• Jeste li imali do sada neke slične aktivnosti?

– Da, već više godina sam u trkama i maratonima. Za sada samo u Srbiji.

• Koliko država participira u inkluziji osoba sa posebnim potrebama?

– Nažalost, nemamo još uvek pomoć od države Srbije. Sve zavisi od pojedinaca. Nadam se da će se to promeniti.

• Šta biste želeli da se promeni u odnosu društva prema osobama sa invaliditetom?

– Da država Srbija pomogne kako bi mogli da idemo u inostranstvo. Trebaju nam sponzorstva kako bi promovisali ovaj vid trka.

• Sa kojim problemima se najčešće suočavate kao osoba sa invaliditetom?

– Fizičke prepreke, kao i ponekad nerazumevanje za potrebe ljudi sa invaliditetom.

Hajka na novinare u Srbiji ne prestaje…Relociranje Marka Vidojkovića je samo posledica takvog stanja i umesto da zaštitu dobije od države Srbije, istu mu je pružio Međunarodni PEN.

Drugi akter iz čuvenog dvojca “DLZ” Nenad Kulačin je odbio ponuđenu zaštitu, a između ostalog, zbog čega je to uradio, govori za QN portal.

• Kako komentarišete najnoviji napad i pretnje smrću Vašem kolegi Marku Vidojkoviću?

Plašim se da niste dobro razumeli celu priču. Nisu nove pretnje dovele do toga da se međunarodne organizacije zainteresuju za naš slučaj, već činjenica da država godinama nije ništa uradila da bi se novinarima u Srbiji obezbedili uslovi za normalan život. Nekoliko desetina pretnji smo putem prijava predali Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, a samo su dve rešene i to sa nekim minimalnim uslovnim kaznama. Poslednje pretnje koje su nas u velikoj meri uznemirile bile su one da ćemo proći kao novinari Šarli Edbo-a, kampanja protiv Marka zbog stava da će navijati za Brazil protiv Srbije, objavljivanje moje adrese stanovanja na plakatima koji su se pojavili u Beogradu, kao i poruka da su me pozdravili kerovi sa Kosmaja.

• Veran Matić je izjavio da je njegova lična procena da postoje razlozi za viši stepen zaštite Marka i Vas, sa čime se složio i Međunarodni PEN, ali da Vi niste pristali na preseljenje na drugu bezbedniju lokaciju. Zašto?

Apsolutno sam saglasan sa procenom Verana Matića. Ja iz privatnih razloga ne mogu da pristanem da budem “relociran” i tu bih zavrsio pricu o tome. Ne bih da neko takav stav i razlog protumači kao moju slabost, a njihovu prednost i uradi nesto nenormalno. Zahvaljujući angažovanju NUNS-a, moje matične profesionalne organizacije, i Free Press Unlimited iz Holandije, dobio sam video nadzor u zgradi gde živim. Ne osećam se bezbedno, ali to se ni za milimetar neće osetiti u ovome što radim.

• Da li verujete da će Vas u ovakvim uslovima nadležne institucije zaštiti od pretnji?

Siguran sam da ne. Od trenutka kada je javnost u Srbiji upoznata sa time da je Marko sklonjen iz zemlje zbog lične bezbednosti, zajedno sa suprugom koja je takođe bila žrtva tabloidnih kampanja, niko iz državnih organa nas nije kontaktirao. Doduše, izgleda da Zagorku Dolovac i Zorana Pašalića još niko nije probudio iz duboke hibernacije, pa ni Markov i moj slučaj. Predsednik Srbije, premijerka i ostali ni ne smeju da se oglase dok ne nađu način da nas napadnu. Ovo je jedan od najvećih šamara koje je Vučić dobio tokom svoje vladavine – relociranje jednog novinara i pisca uz pomoć tako ugledne svetske organizacije poput PEN-a.

•  Kako je raditi pod konstantnom presijom kojom ste svakodnevno neposredno izloženi?

Inspirativno i prkosno. Što su napadi jači, agresivniji i prostiji, to smo mi snažniji u uverenju da smo na pravom putu. To da li smo uplašeni ili ne, ne treba nikoga da se tiče, naša je stvar, ali nikada nismo dozvolili da to utiče na nas. Kada god krenem na snimanje DLZ, Marko mi kaže – Marori, pogledaj ispod automobila, za svaki slučaj. A, ja Vas pitam, kako da ne pogledam kada je na čelu BIA Aleksandar Vulin?

• Pomenute pretnje dobijate zato što uglavnom kritikujete vlast, pa Vas zbog toga smatraju opozicionim novinarem. Da li je ta kvalifikacija tačna?

Potpuno netačna formulacija. Javnost mora da shvati da novinari nisu opozicija. Novinari su deo profesije koja je, možda, najlepša na svetu. Poput drugih profesija imamo svoj kodeks i trudimo se da ga poštujemo. Najsrećniji bismo bili kada bismo mogli da svoj posao radimo u normalnim uslovima i da ugostimo i one koji pod novinarem podrazumevaju samo svoje članove, simpatizere i one koji su prodali svoj obraz da bi činili ovoj duboko nedemokratskoj vlasti.

• Prema Vašem mišljenju, postoji li uopšte opoziciono novinarstvo?

Novinarstvo je novinarstvo. Postoji propaganda i PR, a to nije novinarstvo. Živimo u zemlji koju je ugušila cenzura i autocenzura. Zato se svako slobodnije mišljenje doživljava kao opoziciono. To nije normalno.

• Koje kriterijume primenjujete pri izboru gostiju u “DLZ”?

Aktuelnost, pre svega, a onda i činjenica da nam je stalo da čujemo mišljenje i onih sa čijem se stavom ne slažemo. Naši gledaoci se ne mire lako sa time, ali ne možemo svima da ugodimo.

• Da li vas je neko odbio i zašto?

Mnogi, iz raznih razloga. Neki nam nisu ni odgovorili na poziv, poput Caneta iz Partibrejkersa i Biljane Srbljanović. Važno je da napomene da postoje i ljudi koje nikada ne bismo pozvali, ali o njima možemo drugi put.

Prethodnih dana smo svedočili mnogim potresnim scenama koje su posledica razornog zemljotresa u Turskoj, gde je najmanje preko 41.000 ljudi izgubilo živote, što nas je nateralo da se zapitamo da li je takav scenario moguć i u Srbiji. Sve sumnje u pogledu toga, za QN portal otklanja bivši ministar urbanizma i građevine u Đinđićevoj vladi, član Evropske Akademije nauka građevine, osnivač Inženjerske komore Srbije – građevinski inženjer dr Dragoslav Šumarac.

• Zbog čega je zemljotres u Turskoj bio toliko razoran?

Kako stručnjaci geolozi objašnjavaju, akumulirana je velika seizmička energija na spoju dve ploče, koja jedino može da se oslobodi preko zemljotresa, odnosno, pomeranjem tla. Kao što u Kaliforniji postoje dve ploče koje se međusobno dodiruju i taru i kreću u suporotnom smeru, tako je bilo i u ovom delu Turske. Videli smo da je po izveštajima došlo do pomeranja tla za skoro 10m, kao i da se rased između tih ploča prostire kilometrima na površini tla presecajući oranice, ali i autoputeve.

Te tektonske ploče su međusobno isprepeletane i možemo ih zamisliti kao dva češlja. Pošto se češljevi pomeraju u suprotnim smerovima, dolazi do velikog naprezanja na pojedinim zupcima i kada najopterećeniji od njih pukne dolazi do naglog pomeranja tla sve dok neki od jačih stubaca ne primi svo oprterećenje i zaustavi dalje pomeranje. Tako nastaje zapravo zemljotres, iznenada i sa velikim podrhtavanjem tla koje se prenosi na sve objekte fundirane na tlu.

• Koliko je istine u tvrdnjama da su građevine padale zbog neispunjavanja propisanih seizmoloških standarda?

Prema snimcima porušenih objekata u Turskoj i njihovih ostataka se vidi da je armatura u pločama i stubovima bila nedovoljna. To navodi na zaključak da projekti nisu bili dobro urađeni za zemljotres ovakvog intenziteta.

Procedura projektovanja i izgradnje objekata je kod nas definisana Zakonom o planiranju i izgradnji. Sa aspekta struke, tu postoji petostruka provera stabilnosti objekta, pa i njegove otpornosti na seizmičke uticaje.

Prvo projektant-statičar svojim potpisom i licencom garantuje da je dobro uzeo intenzitet zemljotresa za odgovarajuću lokaciju na kojoj se objekat nalazi i odredio dimenzije nosećih elemenata kao i njihovu armaturu. Zatim tehnička kontrola (revizija) proverava taj proračun. Nakon toga kad se izda građevinska dozvola i Prijava radova, odgovorni izvođač upisuje u Dnevnik da je sve izvedeno po projektu. Taj dnevnik i radove nadzire tzv. Nadzor nad izvođenjem radova i svojom licencom i pečatom overava Dnevnik. Na kraju, kod izdavanja Upotrebne dozvole Komisija za prijem objekata sve kontroliše od početka do kraja. Dakle, to je pet nivoa kontrole stabilnosti objekata od strane struke.

Država, odnosno, lokalna samouprava ima građevinsku inspekciju koja  treba da kontroliše sve gore korake koji su opisani.

Osnovno je i to treba reći, da ako objekat ima upotrebnu dozvolu, da je on stabilan na sve uticaje, pa i na zemljotres!

Zato ja stalno apelujem na naše građane da kupuju stanove u zgradama koje imaju upotrebnu dozvolu, odnosno, koje su uknjižene u katastar nepokretnosti bez ikakvih tereta.

• Da li su u našoj zemlji sigurniji stariji objekti (iz vremena Jugoslavije) ili novogradnja i koji standardi treba da se ispune u pogledu seizmološke zaštite?

Dokaz o statičkoj otpornosti zgrada na zemljotres u Jugoslaviji je uveden kao obavezan element projektne dokumentacije posle zemljotresa u Skoplju 1963. godine. Od tada svaka višespratnica ima najmanje tri noseća elementa koji prihvataju seizmičke uticaje: to su armirano-betonska jezgra koja opasuju liftovska okna sa svih strana, zidna platna u dva pravca koja moraju zadovoljavati minimalnu površinu i na kraju armirano-betonski stubovi.

Prema gore opisanoj proceduri dobijanja upotrebne dozvole, svaka zgrada koja je uknjižena na osnovu pravosnažne upotrebne dozvole je stabilna, bilo da je građena u vremenu Jugoslavije ili kasnije.

• Kakav je postupak provere kod izvođača radova da li je zgrada izgrađena po propisima u pogledu seizmološke otpornosti?

Kao što sam rekao ranije, izvođače radova kontroliše tzv. nadzor. To su licencirani inženjeri koji proveravaju da li se objekat izvodi po projektu i to upisuju svakodnevno u Dnevnik za izvođenje radova i u građevinskim knjigama.

Na kraju, kad se objekat završi, komisija za prijem još jednom kontroliše sve faze od projektovanja do izvođenja radova i na osnovu njihovog izveštaja organ koji je izdao građevinsku dozvolu, izdaje  i upotrebnu dozvolu.

Treba napomenuti da i građevinska inspekcija treba da obavlja svakodnevnu kontrolu svega što se na gradilištu događa.

• Da li postojeće inspekcije adekvatno prate izgradnju i kontrolišu ispunjenje pomenutih propisa?

Nažalost, inspekcija kod nas ne obavlja valjano poslovne za koje je zadužena. Postoji više razloga za to. Jedan od njih je da građevinska inspekcija nije adekvatno nagrađena za poslovne koje obavlja, a nije ni podržana odgovarajućom opremom i sredstvima. Često građevinski inspektori nemaju ni auta za obilazak gradilišta, već moraju da koriste gradski prevoz. Nemaju ni adekvatno fizičko obezbeđenje kada dođu u sukob sa bahatim investitorima.

Kao posledica toga je da pojedini inspektori podlegnu pritiscima investitora da ne zaustavljaju gradnju iako nisu svi potrebni standardi zadovoljeni.

Postoji i nesaglasnost oko nadležnosti. Naime, Statutom, recimo grada Beograda, je dato opštinama da izdaju građevinske i upotrebne dozvole do 800 kvadrata, a inspekcija je zadržana samo na nivou grada. Treba za takve objekte da postoji i građevinska inspekcija na nivou opština.

Najbolji primer da inspekcija nije radila svoj posao je rušenje u Vidovdanskoj ulici koje se dogodilo 2019.godine. Zbog potkopavanja temelja urušila se susedna zgrada koja nije ni imala vertikalne i horizonatane serklaže. Kao što vidimo tu i nije bio uzrok zemljotres, već nepoštovanje zakonskih procedura.

• Postoje li tehničke mogućnosti da se naknadnom ekspertizom, nakon što je zgrada završena, utvrdi ispunjenost seizmološkog standarda?

U razvijenim zemljama postoji procedura da se na svakih 5 ili 10 godina procenjuje rizik pre svega javnih objekata kao što su škole, bolnice, vrtići na dejstvo zemljotresa. Neke zgrade koje su ranije izgrađene mogu biti ojačane ili čak stavljene van upotrebe ako se dokaže da ne  mogu da izdrže odgovarajući zemljotres.

Za to su najčešće zaduženi Sektori za vanredne situacije pri ministrastvu unutrašnjih poslova.

• Koliku jačinu zemljotresa naše najotpornije zgrade mogu da izdrže?

Sve zgrade se projektuju da izdrže zemljotrese prema mikro-lokaciji na kojoj će se graditi budući objekat. Te karateristike zemljotresa se dobijaju od Seizmološkog zavoda Srbije za odgovarajuću mikro lokaciju. Inače po EMS skali (Evropskoj Makroseizmološkoj Skali) postoji 10 kategorija zemljotresa po jačini. Od I stepena-neosetan zemljotres do IX-razoran zemljotres i X stepena-pustošan zemljotres. U Srbiji se objekti dimenzionišu na zemljotrese do IX stepena, jer se ne predviđa zemljotres najjačeg intenziteta kod nas.

I dok splav “Fristajler” i dalje tone, redakcija QN portala obratila se advokatu Marku Pantiću, koji je govorio o mogućoj odšteti onih koji su novogodišnju noć započeli na splavu, o tome da li je na splavu zaista bilo više od 700 ljudi, koliko se vlasnici splavova pridržavaju postojećih zakona kojima je regulisana njihova delatnost i kako sprečiti ovakve događaje u budućnosti.

• Da li gosti splava “Fristajler” koji je potonuo imaju pravo na materijalnu i nematerijalnu štetu? Kako se utvrđuje materijalna šteta u ovom slučaju?

Da. Po zakonu i aktuelnoj sudskoj praksi imali bi pravo na obe štete. Materijalna uvek mora da se izrazi u novcu, što znači da bi mogli da potražuju eventualno cenu ulaznice kao i ako im je garderoba oštećena ili uništena. Što se nematerijalne štete tiče – deluje mi da bi skoro svi imali pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog straha.

• Na koji način dokazati da je bilo više od 700 ljudi kada su kamere i spiskovi uništeni? Da li je ulaznica sa rednim brojem 715 koja je objavljena na društvenim mrežama validan dokaz?

Ovo vaše pitanje bi predstavljao glavni problem u hipotetičkim sudskim postupcima. Ulaznica bi svakako bila validan dokaz, ali bi druga strana taj broj mogla da osporava da je npr. reč o nekoj njihovoj signaturi, a ne o ukupnom broju prodatih ulaznica.

• Prema našim saznanjima, splav treba da ukloni vlasnik u roku od 15 dana od dana potonuća. Iako su vlasnik, direktor i menadžer u pritvoru,mogu li da angažuju nekoga da to ukloni? Šta će biti ako ga ne uklone u predviđenom roku? Kome će splav pripasti i šta će se desiti sa njim ukoliko skroz potone?

 Apsolutno. Ukoliko zakonska obaveza za uklanjanjem postoji, ne može da odgovorne oslobodi odgovornosti činjenica da se neko lice nalazi u pritvoru – to su potpuno različiti postupci. Reč je o pravnom licu (firmi) u kojoj ima više lica, a od kojih bi neko sigurno mogao da preuzme tu obavezu.

• Kolika je kazna za vlasnika, direktora i menadžera ukoliko se utvrdi da je splav potonuo na njihovu odgovornost?

Na osnovu saopštenja Trećeg osnovnog javnog tužilaštva, okrivljeni se za sada gone zbog sumnje da su izvršili krivično delo Teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288 Krivičnog zakonika. Za ovo delo zakon propisuje kaznu do 8 godina zatvora. Međutim, kako hvala Bogu nije došlo do nekog težeg povređivanja ili smrtnog ishoda, mišljenja sam da će okrivljenima biti izrečena kazna zatvora u kućnim uslovima, u javnosti poznatije kao „nanogica“.

• Da li vlasnik može da tuži medije i koji bi ishod bio jer su proteklih dana pisali da je na splavu bilo više od 700 ljudi ako to ne može da se dokaže?

Apsolutno. Sva lica koja su pominjana u medijskim tekstovima kao odgovorna, mogu tužiti medije koji su objavljivali vesti o tome. Druga je stvar da li bi uspeli u tim sporovima. Moje je mišljenje da bi sudovi stali na stranu medija u ovom slučaju, bar ja nisam video neki senzacionalistički tekst.

• Koliko se vlasnici, odnosno, menadžment pridržava postojećih zakona kojima je regulisana delatnost splavova i kako se to kontroliše?

Nažalost, po izjavama zvaničnika deluje je da to baš u sivoj zoni. Kada sam slušao izjavu gradonačelnika Šapića stekao sam utisak da niko ništa tamo ne kontroliše. Iskreno se nadam da nije tako. Postoje različite inspekcije u čijim se nadležnostima nalaze različiti aspekta poslovanja splavova. Sada imaju priliku da daju dobar primer.

• Može li se zakonom predvideti preventiva kojom bi se predupredili ovakvi ishodi u budućnosti?

Mislim da pravni okvir nije toliki problem koliko je nesprovođenje zakona, kao u nekim drugim primerima. Da li znate da je građenje bez građevinske dozvole krivično delo? A opet, u pravnom sistemu postoji čitav postupak tzv. „legalizacije“ nelegalno izgrađenih objekata. Dakle, tu država ide sama protiv sebe i poništava krivično delo koje je sama propisala. Tako je i sa splavovima. Ukoliko bi se primenjivale sve mere propisane zakonima i podzakonskim aktima, verovatno do ovakvih incidenata ne bi dolazilo usled ljudskog faktora.