Godinama se u medijima ponavlja procena kako će do 2050. godine plastike u okeanima biti isto koliko i riba. Iako se ne radi o preciznom podatku, tačno da će plastike biti mnogo i da još uvek ne znamo kako ćemo se rešiti plastičnog otpada.
Deo tog problema se odnosi i na mikroplastiku, odnosno čestice prečnika manjeg od 5 milimetara. One su pronađene u svakom kutku sveta, od vrhova Himalaja, preko oblaka, okeana, reka i zemljišta, do hrane koju jedemo, pa i u uzorcima ljudske placente.
Jelena Mutić, redovna profesorka Hemijskog fakulteta u Beogradu kaže za sajt klima 101 da još uvek ne znamo razmere problema, niti njegovih posledica, mada se širom sveta polako gradi korpus znanja koji nedvosmisleno govori: ovo je problem koji moramo rešiti.
„Problem je u tome što još uvek ne znamo ni – kako. U laboratorijama širom sveta razvijaju se različiti pristupi (termički, uz pomoć UV zračenja, biljaka, gljiva, mikroorganizama) ali svi oni su još daleko od industrijske primene“, kaže Mutić.
Ona kaže da je posledice ovakvog zagađenja je teško sagledati, a da najnovija istraživanja pokazuju da mikroplastika utiče na hemizam zemljišta – odnosno da vezuje metale iz zemljišnih supstrata i menja njihovu biodostupnost biljkama.
Kako kaže to dovodi do promene njihove mobilnosti, što znači da neki toksični metali, koji su u zemljištu vezani u slabo dostupne frakcije, sada mogu da postanu dostupniji biljkama, a da su posledica ovog kompleksnog procesa uvođenje toksičnih elemenata u lanac ishrane.
„Kada govorimo o rešenjima, važno je da razumemo sa kakvim problemom smo suočeni. Plastični materijali su napravljeni da budu izdržljivi: oni su hemijski prilično inertni i fizički su postojani. Pošto se radi o mikrometarskim veličinama čestica, problem sa mikroplastikom je zapravo pre svega u nedostatku standardizovanih analitičkih metoda za njihovo izolovanje i kvantifikaciju“.
Ona kaže da se rešenja za uklanjanje mikroplastike iz životne sredine tek razvijaju i retko koje je za sada našlo širu primenu, a da bi tehnike razgradnje trebalo da imaju za cilj razgrađuju mikroplastiku u jednostavnije organske supstance – uljen-dioksida i vode.
Međutim, upozorava da degradacijom mikroplastike ne bi smelo opet da se dobiju proizvodi koji su toksični, ali da proces mora biti strogo kontrolisan jer se može doći do novog problema – dobijanja još manjih, nanocestica.
„Zato je izrazito važno raditi na razvijanju metoda kojima se mogu pratiti proizvodi degradacije, a prvenstveno razvijanje analitičkih tehnika za kvantifikaciju nanočestica. U borbi protiv mikroplastike, pored smanjenja njenog nastanka, od krucijalnog je značaja i remedijacija postojećeg zagađenja. Postojeće tehnike remedijacije se, zavisno od tipa tretmana, mogu podeliti na fizičke, hemijske i biološke, a shodno medijumu koji se tretira, razlikuju se tehnologije primenjive za tretman voda i zemljišta“.
Mutić, kaže da je u Evropi je uvedena zabrana ciljane proizvodnje mirkoplastike. Ali ovaj problem još uvek nije dovoljno regulisan.
„Iako je većina rešenja još uvek daleko od masovne industrijske primene, ja jesam optimista – a razlog je to što postoji veliko interesovanje stručnjaka da se uključe u ova istraživanja, a sa istim interesovanjem se uključuju i regulatorna tela. Zagađenje plastikom je složen problem koji zahteva usklađeno delovanje vlada, privatnog sektora, potrošača i civilnog društva; drugim rečima, svih nas“.
Mutić kaže da problem nije samo u gomilanju plastičnog otpada i sve što taj otpad može da izazove u životnoj sredini, već i upotreba fosilnih goriva kao polazne sirovine za proizvodnju plastike.
Kako navodi, procenjuje se da bi do 2050. godine proizvodnja plastike činila i 20% potrošnje nafte. Jedno od rešenja je sinteza polimera na bazi gasova staklene bašte kao što su ugljen-dioksid i metan, ili upotreba biomase kao potencijalna zamena za polimere petrohemijskog porekla.
Buduće inovacije, razvoj i dizajn proizvoda bi u tom smislu trebalo da teži razvoju biorazgradivih polimera bar za onu ambalažu koja se koristi za jednokratnu upotrebu.
Svesni smo koliko je današnji brzi način življenja uveo ambalažne proizvode za jednokratnu upotrebu u svakodnevni život. Upotreba jednokratnih proizvoda, kao što su čaše i posude za hranu na bazi polistirena, može dovesti do abrazije i oslobađanja mikro i nanoplastike.
„Neophodne su fundamentalne promene u oblasti upravljanja plastičnim ambalažnim otpadom i plastikom uopšte, što je jedino moguće uz nove pristupe za transformisanje toka plastičnih materijala uz primenu koncepta cirkularne ekonomije“.
Jelena Mutić podseća da kada su pre 60 godina počela prva istraživanja na temu teških metala u uzorcima životne sredine – vazduhu, vodi, zemljištu, hrani, postojale su slične poteškoće i nejasnoće o tome u kojoj meri su štetni određeni metali, koji njihovi oblici i oksidaciona stanja.
„To nije bila samo oblast kojom su se bavili naučnici različitih profila, već i regulatorna tela. Kako su godine prolazile, propisi su se menjali sa naučnim saznanjima, ali i sa razvojem analitičkih metoda kojima je bilo moguće detektovati niže koncentracije teških metala. Često kažem da smo u istoj situaciji, samo sa novim polutantom. Kako se budu razvijale metode, tako će se i propisi menjati, regulative, smernice ka rešenjima. Jednom kada se susretnu naučno znanje, regulativa i industrija, onda ćemo konačno imati jasniju sliku – da li i kako možemo zaista da rešimo problem mikroplastike“, zaključuje Mutić.
(Klima 101)
