Delegacija stručnjaka za posttraumatski tretman mladih, kulturu sećanja i društveni dijalog će danas i sutra 1. i 2. juna, na poziv Vlade Republike Srbije, a uz posredovanje Norveške ambasade, biti u poseti Beogradu. Tim eksperata sastoji se od članova tri institucije: Utoja centra, Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju iz Trondhajma – NTNU i Centra za studije o nasilju i posttraumatski stres – NKVTS. Centar sprovodi istraživanja o nasilju i traumatskom stresu i ima za cilj da pomogne onima koji su pogođeni nasiljem i traumom.

Centar je međunarodno orijentisan i razvija znanja na međunarodnom, akademskom nivou. Planirano je da norveški stručnjaci posete OŠ “Vladislav Ribnikar” gde će se sastati sa predstavnicima nadležnih ministarstava i predstavnicima Saveta roditelja. Kasnije će se u Institutu za mentalno zdravlje sastati sa psihijatrima i psiholozima, navodi se u saopštenju Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.

Takođe, tim će se sastati i sa premijerkom Anom Brnabić i učestvovaće u sastanku Radne grupe za mentalno zdravlje i podršku mladima, kojom upravlja premijerka. U planu je i poseta mestima gde se desilo drugo masovno ubistvo u opštinama Mladenovac i Smederevo i sastanak sa predstavnicima lokalne vlasti.

Norveška strana će predstaviti svoja iskustva vezano za period posle tragičnog događaja na ostrvu Utoja 2011. godine, kada je ubijeno 69, većinom mladih osoba. Takođe, sa srpskom stranom će se razgovarati o mogućnosti da se primene modeli podrške mladima koje su norveški stručnjaci upotrebili u posttraumatskom tretmanu. Biće reči i o norveškom modelu za pomirenje i društveni dijalog.

Članovi tima su: dr Sine Stensland – pedijatar sa specijalizacijom za zdravstvene posledice masovnih trauma kod dece i dr Harald Bakelund – psiholog sa specijalizacijom za PTSD, oboje iz NKVTSa, g. Jergen W. Fridnes – direktor Utoja centra i prof. Tur Ajnar Fagerland – profesor istorije, stručnjak za kulturu sećanja sa Univerziteta u Trondhajmu.

Norveška je, posle tragičnog događaja na Utoja ostrvu u julu 2011. godine, osmislila modele programa za rad multidisciplinarnih timova sa mladima i to u prepoznavanju ugroženih, praćenju njihovog zdravstvenog stanja i njihov dugoročni psiho-socijani oporavak.

Podsetimo, u pucnjavi koja se 3. maja, oko osam sati ujutru, dogodila u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, ubijeno je 10 osoba – osam đaka smrtno je stradalo na licu mesta, kao i čuvar škole, a jedna devojčica preminula je u bolnici. Zbog pucnjave je uhapšen dečak (13), učenik sedmog razreda te škole.

Masovno ubistvo koje je takođe promenilo živote građana Norveške i šokiralo svetsku javnost, desilo se 22. jula 2011. godine, kada je Norvežanin Andres Brejvik, ekstremista i “ideološki terorista”, u Norveškoj, na ostrvu Utoja blizu Osla, ubio 69 studenata u roku od 85 minuta.

(Blic)

Tokom prvih šest godina od početka primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici 1. juna 2017. godine, nadležnim tužilaštvima u Beogradu je prijavljeno ukupno 73.765 slučajeva porodičnog nasilja, a to je ujedno i broj slučajeva koje su razmatrale grupe za koordinaciju i podršku sa područja gravnog grada.

Broj prijavljenih i razmotrenih slučajeva povećavao se iz godine u godinu, a praktično je dupliran od prve godine primene Zakona sa 7.751 na 15.925 tokom proteklih godinu dana.

Grupe za koordinaciju i saradnju održale su 3.197 sastanaka za šest godina primene ovog zakona i izradile 48.092 individualna plana zaštite i podrške žrtvama.

(Tanjug)

Ministarstvo unutrašnjih poslova izvršilo je kontrolu u 42 streljane i naložene su ukupno 63 mere gde su utvrđene određene nepravilnosti u radu, izjavila je danas Tanjugu Ranka Jović iz MUP-a.

Kako je navela, prilikom vršenja nadzora naložene su ukupno 63 mere gde su utvrđene određene nepravilnosti u radu streljana i, ukoliko bude utvrđeno da je u tim radnjama bilo elemenata prekršaja, biće podnete prijave.

(Tanjug)

Skoro mesec posle masakra u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, motivi 13-godišnjeg dečaka ubice su nam misterija skoro kao i prvog dana. Njegov užasni čin je zastrašujući, neobjašnjiv i bez presedana, i biće godinama predmet istraživanja psihijatara i kriminologa. Ipak, jedna stvar je već sada kristalno jasna: svet se dosad nije susreo sa zločincem kao što je on.

Zli tinejdžer iz “Ribnikara” čak i u društvu najgorih masovnih ubica u istoriji sveta iskače po tri detalja i nekoliko osobina koje nikad nisu viđene u sličnim masakrima. Pre svega, po svom uzrastu; zatim po nekarakterističnom psihološkom profilu kojim drastično odudara od drugih masovnih zločinaca, ali i po svom ponašanju u minutima neposredno posle masakra, o čemu će u nastavku teksta biti posebno reči.

Detalj 1: Najsurovije dete masovni ubica u istoriji

Pre svega, tinejdžer iz “Ribnikara” je najsurovije dete masovni ubica u istoriji. Među svim masovnim ubicama mlađim od 14 godina, što je u Srbiji zakonska granica ispod kojeg dete ne može da bude krivično odgovorno za zločin bez obzira na svirepost i broj žrtava, niko na svetu nikad nije ubio toliko ljudi kao on.

Na duši, ako je uopšte ima, nosi 10 žrtava. Devetoro je ubio kobnog jutra 3. maja u školi, dok je deseta preminula nekoliko dana kasnije u bolnici od posledica ranjavanja. Prema dostupnim, nezvaničnim podacima, u istoriji je samo 19 masovnih ubica u vrtićima, školama i na univerzitetima usmrtilo više ljudi od njega.

U tom mračnom društvu dečak ubica je sa 13 godina daleko najmlađi. Najbliži po godinama su mu Dimitrijos Pagurcis i Tim Krečmer, masovne ubice iz škola u Santa Feu (SAD), odnosno Vinendenu i Vendlingenu (Nemačka), koji su u trenucima zločina ipak bili mnogo stariji, sa napunjenih 17 godina

Detalj 2: Odudara od svih masovnih ubica

Psihološki profil dečaka ubice je nešto što i na prvi pogled drastično odudara od svega što smo naučeni da očekujemo posle niza masovnih ubistava u SAD i svetu, i medijskih izveštaja o njima. Prema svemu što dosad znamo, dečak ubica je natprosečno lepo dete, uspešan u školi, nije bio problematičan, niti je prikazivao bitno bizarno ili drastično asocijalno ponašanje.

Treba imati u vidu da je profajling školskih masovnih ubica disciplina koja je u povoju. Najdalje u njoj su odmakli Džilijan Piterson (Jillian Peterson), docentkinja za kriminologiju na Univerzitetu Hemlajn (Hamline), i Džejms Denzli (James Densley), profesor kriminalističke pravde na Univerzitetu Metro stejt (Metro State).

Piterson i Denzli su pre četiri godine započeli istraživanje koje je finansiralo Ministarstvo pravde SAD, tokom kojeg su sastavili bazu podataka o svakom masovnom pucaču od 1966. godine koji je ubio četvoro ili više ljudi na javnom mestu, te svakom napadu vatrenim oružjem u školama, radnim mestima i mestima za molitvu od 1999. godine.

Piterson i Denzli su takođe sastavili detaljne biografije 180 napadača, razgovarajući sa njihovim supružnicima, roditeljima, braćom i sestrama, prijateljima iz detinjstva, kolegama sa posla i nastavnicima. Većina napadača nije preživela masakre, ali petorica koji jesu razgovarali su sa Piterson i Denzlijem iz zatvora. Istraživači su takođe intervjuisali i nekoliko ljudi koji su planirali masovna ubistva, ali su odustali.

Njihovi nalazi, objavljeni 2021. godine, otkrivaju izuzetne sličnosti među počiniocima svih masovnih ubistava – ali i brojne i upadljive razlike sa onime što znamo o dečaku ubici iz “Ribnikara”.

Profil masovnih ubica u školama

Piterson i Denzli navode da kod masovnih ubica ovog tipa postoji jasna utabana staza.

– Čini se da je osnova u traumi u ranom detinjstvu, bilo da je reč o nasilju u porodici, seksualnom napadu, samoubistvu roditelja ili ekstremnom zlostavljanju. To dalje ide prema osećanju očaja, izolaciji, samopreziru, često i u odbačenosti od strane vršnjaka, a zatim postaje prepoznatljiva krizna tačka u kojoj (potencijalne masovne ubice) počinju da se ponašaju drugačije. Ponekad imaju i prethodne pokušaje samoubistva – rekao je Piterson u intervjuu za “Politiko”.

Uporedimo to sa onim što dosad znamo o detinjstvu dečaka ubice:

– Trenutno nema ni indicija, a kamoli dokaza o traumi u ranom detinjstvu, nasilju u porodici, seksualnom napadu, samoubistvu roditelja ili ekstremnom zlostavljanju. Možda u njegovom odrastanju postoji nešto što je zasad skriveno, ali u dosadašnjem toku istrage, koliko je javnosti poznato, još nisu isplivale informacije o tome.

– Trenutno nema ni indicija, ni dokaza da je dečak ispoljavao stanje očajanja ili samoprezira. Nije pokušavao samoubistvo, koliko znamo. Niko od svedoka koji su dosad izlazili u javnost sa detaljima priče o dečaku ubici ničim nisu nagovestili ništa od ovoga.

– Dečak ubica se jeste u poslednje vreme izolovao i zatvarao u svoju sobu, koju je delio sa sestrom, ili se zaključavao u toaletu stana, kako je u policiji svedočila njegova majka. Ipak, iz iskaza majke se ne može zaključiti da je takvo ponašanje bilo na nivou ozbiljnijem od uobičajene tinejdžerske faze. Istovremeno, zasad nemamo informacije da je u školi ili društvu vršnjaka u kontinuitetu iskazivao slično asocijalno ponašanje.

– Jedina karakteristika u kojoj je dečak ubica sličan drugim masovnim ubicama jeste svojevrsno osećanje odbačenosti od stane vršnjaka. U šestom razredu se požalio majci da ga drugari nisu pozvali na neki rođendan, a smetalo mu je i što ga zadirkuju jer puno čita, a ne zna dobro da igra fudbal. U tom periodu je zatražio da promeni smenu kada krene u sedmi razred, jer mu sredina nije odgovarala.

Ipak, čak ni to nisu tinejdžerska ponašanja koja u nekom trenutku, u nekoj meri, nije iskusila većina roditelja u Srbiji. Jesu stvari za brigu i reagovanje, ali ne i alarmi koji bi ukazali da se radi o potencijalnom masovnom ubici.

Možda će buduća istraga otkriti neke detalje iz detinjstva dečaka iz “Ribnikara” koja bi nas uputila na drugačiji zaključak, ali zasad je očigledno da on drastično odskače od uobičajenog profila počinioca masovnog zločina.

Detalj 3: Šta se događalo u minutima posle masakra

Dosad smo govorili o detaljima po kojima je dečak ubica iz “Ribnikara” više ili uglavnom manje sličan drugim najvećim masovnim ubicama u istoriji. Ali postoji i jedna po kojoj je očigledno i apsolutno drugačiji.

Prema nezvaničnim podacima, 23 osobe u istoriji su počinile masovna ubistva 10 ili više osoba u vrtićima, školama i na univerzitetima širom sveta. Od tog broja:

– 17 napadača se ubilo posle masakra,

– 3 napadača su uhapšeni tokom bekstva ili okršaja sa policijom,

– 2 napadača su ubijena u okršajima sa policijom,

– samo 1 (jedan) je posle masakra sam sebe razoružao, mirno seo i lično pozvao policiju da dođe po njega.

Taj jedan je upravo dečak ubica iz VII/2 razreda Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, u Beogradu.

Već pomenuti istraživači profila masovnih ubica, Džilijan Piterson i Džejms Denzli, kažu da su masakri u školama najčešće i “činovi nasilnog samoubistva”, jer se ogromna većina napadača na kraju ubije.

Njihovo istraživanje je pokazalo da masovne ubice u skoro svim slučajevima organizuju masakre kao svoj završni čin, kao veliki odlazak sa scene; da idu ne samo da bi ubili druge, nego da bi i sami na kraju bili ubijeni.

Nasuprot svima njima, dečak ubica je kobnog jutra krenuo u školu sa jasnom namerom da nipošto ne bude ubijen. Posle masakra je planski pozvao policiju i prijavio sam sebe, pa seo, ispraznio oružje i rastavio ga, očigledno u nameri da prvim policajcima na mestu tragedije ne da ni najmanji povod da ga ubiju čak ni u zabuni.

(Blic)

.

Na sastanku roditelja sa svim relevantnim institucijama doneta je odluka da za sve učenike osnovne škole Vladislav Ribnikar školska godina bude završena u petak 2. juna – rekla je za Blic televiziju Bojana Nedeljković zamenica predsednika saveta roditelja osnovne škole Vladislav Ribnikar.

Kako saznajemo, ocene će biti zaključene do petka, a po želji roditelja nakon toga biće održavane samo vannastavne aktivnosti.

Inicijalno je postojao predlog da deca koja ne mogu ili ne žele da idu na nastavu u prostorijama škole, mogu da koriste neke od institucija kulture gde bi mogli da se okupljaju ili pak zatraže pomoć.

Veliki broj roditelja je i javno istupio, smatrajući da se ne može tražiti od dece da se vrate na mesto gde je učenik sedmog razreda ubio osam đaka i čuvara, a desetoro dete je preminulo od posledica ranjavanja u bolnici.

(Blic)