Vuk Mileusnić, istaknuti stručnjak i magistar iz oblasti IT-a, bio je jedan od učesnika u “Trci zadovoljstva” Beogradskog maratona, a za QN portal govori o rušenju prepreka i predrasuda osoba sa invaliditetom.

• Kako ste se odlučili za učešće  na 36. Beogradskom maratonu i šta je bio Vaš pokretač?

– Već duži niz godina učestvujem na maratonima i trkama zahvaljujući svojom upornoću i pomoći ostalih trkaća koji su osnova, naravno. Neverovatno ushićenje i jedinstvo svih učesnika i posetilaca toga dana. Kao jedno smo svi.

• Da li su postojale poteškoće tokom trke?

– Samo da se izdrži do kraja i da nas vreme posluži.

• Da li Vam je ovo prvo učešće na maratonu?

– Ne, 5 po mojoj evidenciji.

• Jeste li imali do sada neke slične aktivnosti?

– Da, već više godina sam u trkama i maratonima. Za sada samo u Srbiji.

• Koliko država participira u inkluziji osoba sa posebnim potrebama?

– Nažalost, nemamo još uvek pomoć od države Srbije. Sve zavisi od pojedinaca. Nadam se da će se to promeniti.

• Šta biste želeli da se promeni u odnosu društva prema osobama sa invaliditetom?

– Da država Srbija pomogne kako bi mogli da idemo u inostranstvo. Trebaju nam sponzorstva kako bi promovisali ovaj vid trka.

• Sa kojim problemima se najčešće suočavate kao osoba sa invaliditetom?

– Fizičke prepreke, kao i ponekad nerazumevanje za potrebe ljudi sa invaliditetom.

Pre nekoliko dana je postignut briselski dijalog u Ohridu, a ostali smo uskraćeni za odgovore na mnoga pitanja o njemu, koja je za QN portal dao predsednik Izvršnog odbora Pokreta slobodnih građana (PSG) Aleksandar Radovanović.

• U javnosti se pominje da briselski dijalog udaljava Srbiju od Kosova, omogućavajući Kosovu da postane de facto nezavisna država. Može li Srbija da uradi nešto protiv toga?

Ovaj dijalog i postignuti sporazum su poslednja faza razvlašćivanja Srbije na području Kosova i Metohije koja je započela kapitulacijom, odnosno, Kumanovskim sporazumom. Sve to posledica je najgore decenije u istoriji Srbije u kojoj je Slobodan Milošević uspeo da Srbiju uvede u krvave ratove iz kojih smo izašli poraženi i bez ikakve mogućnosti da utičemo na dalja dešavanja na Kosovu. Nakon toga, pregovori i razgovori bili su samo odlaganja neminovnog.

• Da li smatrate da će biti formirana ZSO i znate li kako će ona funkcionisati?

S obzirom na to da međunarodni faktori koji imaju ključnu ulogu na Kosovu i Metohiji, a to su SAD i EU, insistiraju na tome da ZSO mora biti formirana, ne vidim ni jedan razlog da se to ne dogodi. U suprotnom, nikakav sporazum neće biti važeći, a to nije dobro ni za Srbe, ali ni za Albance. Očekujem da ZSO funkcioniše tako da preuzme sve one poslove koje danas država Srbija još uvek obavlja na Kosovu i Metohiji, kao što su obrazovanje, zdravstvo i kultura, ali i da bude garant bezbednosti Srba.

• Narod na Kosovu je zbunjen jer ne zna šta njima donosi pomenuti briselski dijalog. Možete li im objasniti u najkraćim crtama koje koristi će imati od njega.

Srbija od 1999. godine nema mehanizme da reaguje i zaštiti Srbe na Kosovu. To smo videli u više navrata, a najekstremnije tokom pogroma 2004. godine, kada je države Srbije bilo mnogo više na Kosovu nego danas. Zato je značajno da se napravi institucionalni okvir, koji će ići u pravcu pomirenja i zajedničkog života. Svaki konflikt, pa i zamrznuti, je produžetak mržnje i nesigurnosti.

• Takođe, govori se da prihvatanjem ovog plana, nastala bi velika Albanija. Koliko je to realno?

Mislim da to nije nimalo realno. Da je plan da se Kosovo ujedini sa Albanijom, to bi se već dogodilo, i takav čin bi priznalo taman onoliko država koliko danas priznaje nezavisnost Kosova, a ostale bi priznavale Albaniju u današnjim granicama, što možemo da vidimo prema odnosu sa Marokom i Zapadnom Saharom. Mislim da je to samo floskula koju koriste i kosovske i albanske političke elite zarad dobijanja nekih glasova. Međunarodna zajednica je kroz Ahtisarijev plan insistirala da u Ustavu Kosova jasno piše da se ono neće ujediniti sa Albanijom i mislim da će to tako i ostati.

• Čuli smo od Eskobara i mnogih pravnika da je sporazum validan iako nije potpisan, dok Kurti sve vreme priča o nekakvom potpisu. Da li je implementacija pomenutog dijaloga zavisna od potpisa?

Kao što su objasnili stručnjaci iz međunarodnog prava, sama potvrda predstavnika neke države, a predstavnici mogu biti predsednik, premijer ili ministar spoljnih poslova, smatra se dovoljnom da se neki sporazum smatra važećim. S druge strane, najavljeno je i uskoro će se i dogoditi, da ovaj sporazum postane deo Poglavlja 35 pristupnih pregovora Srbije sa EU, tako da ako hoćemo da postanemo članica EU, taj sporazum će morati da se ostvari u punoj meri.

• Nakon sastanka na Ohridu, dobili smo mnoge čestitke od visokih zvaničnika na postignutom dogovoru, dok ni Kurti ni Vučić ne priznaju da je bilo šta dogovoreno. Zna li se šta je zapravo dogovoreno, osim formiranja ZSO?

Dogovoreno je da dođe do s jedne strane, prihvatanja, što nije isto što i priznanje kosovske nezavisnosti  i stvaranja institucionalizovane autonomije za Srbe na Kosovu, s druge strane. To je i pred jednu i pred drugu stranu postavljeno kao uslov za dalju ekonomsku i svaku drugu saradnju sa državama Zapada.

• Pokret slobodnih građana (PSG) je jedan od retkih u opoziciji koji nije kritikovao, već podržao briselski dijalog dogovoren u Ohridu. Kakav je vaš stav po tom pitanju?

Pokret slobodnih građana od svog osnivanja smatra da je neophodno da dođe do pomirenja između Srba i Albanaca, a ovaj sporazum je praktično prepisan iz našeg programskog dokumenta Dogovor 381 koji smo usvojili 2018. godine. Bilo bi potpuno šizofreno sa naše strane da smo protiv sporazuma koji po načelima odgovara onome o čemu smo pet godina unazad govorili, samo zato što je to sada nešto što se sprovodi bez našeg direktnog učešća.
Alternativa ovakvom sporazumu je zamrznuti konflikt do promene geopolitičkih okolnosti, koji podržavaju stranke desnice. To je eufemizam za čekanje da se NATO raspadne, a Rusija s tenkovima izbije na Dunav, kako bismo se mi vojno vratili na Kosovo i vrlo verovatno ponovo pokušali da proteramo Albance. Nadam se da je svima jasno da se ovako nešto nikada neće dogoditi i da je takva politika puko zamajavanje građana zarad nešto glasova. Srbi i Albanci imaju budućnost samo ako prevaziđu sukobe iz prošlosti i u saradnji postanu deo zapadne civilizacije.

• Implementacija briselskog sporazuma je u stvari poglavlje 35, koje je neophodno za napredak u EU. Koliko će implementacija ovog dijaloga pogurati Srbiju ka EU?

Svakako da će imati pozitivne efekte, ali prisutpna poglavlja nisu nešto gde ako ispunite jedno, sve drugo ide u drugi plan. Naša vlast godinama radi na uništavanju slobode medija, slobode izbora, vladavine prava, koje su takođe u pregovaračkim poglavljima. Ispunjenje tih uslova dovelo bi do otkrivanja i procesuiranja svih afera koje su se nagomilale u prethodnim godinama, tako da tu ne očekujem nikakav napredak. Takođe, jedan od ključnih uslova je i uvođenje sankcija Rusiji i okretanje potpuno savezništvu ka Zapadu, što naša vlast uporno odbija. Samo promena vlasti iz lažnih Evropljana u vidu SNS, u one koji zaista veruju u taj sistem vrednosti, a tu u prvom redu ubrajam PSG, može dovesti do ulaska Srbije u EU. SNS će uvek reći kako se pred nas postavljaju novi uslovi, a oni su oduvek isti i isto tako nedostižni za autokratski i korumpiranu vlast kakvu oni baštine.

• Da li ovaj briselski dijalog otvara vrata Kosovu u NATO i međunarodne organizacije?

U neke međunarodne institucije svakako da i to jeste jedna od glavnih tačaka ovog sporazuma. Što se tiče ulaska u Ujedinjene nacije, a što je istaknuto kao najznačajnije, mislim da tu Kosovo još dugo neće postati članica, pre svega zbog geopolitičke situacije u celom svetu. Tu se ni mi ni oni nećemo previše pitati, već pre svega pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

• U slučaju novih izbora u našoj zemlji, kako će se PSG pozicionirati?

Pokret slobodnih građana je moderna, proevropska, prozapadna, liberalna i građanska organizacija, svoj program će ponuditi kako potencijalnim partnerima, tako na kraju i građanima. Naš stav odavno, za koji nije uvek bilo sluha u javnosti, je da ne treba praviti koalicije koje nisu programske i da na kraju takve neprirodne koalicije dovode do manje glasova građana koji na njima uvek pronađu onog zbog kog neće glasati. Naravno, mi shvatamo da nismo jedini faktor, tako da će i odnosi drugih stranaka uticati na to s kim ćemo i kako izaći na te izbore.

Hajka na novinare u Srbiji ne prestaje…Relociranje Marka Vidojkovića je samo posledica takvog stanja i umesto da zaštitu dobije od države Srbije, istu mu je pružio Međunarodni PEN.

Drugi akter iz čuvenog dvojca “DLZ” Nenad Kulačin je odbio ponuđenu zaštitu, a između ostalog, zbog čega je to uradio, govori za QN portal.

• Kako komentarišete najnoviji napad i pretnje smrću Vašem kolegi Marku Vidojkoviću?

Plašim se da niste dobro razumeli celu priču. Nisu nove pretnje dovele do toga da se međunarodne organizacije zainteresuju za naš slučaj, već činjenica da država godinama nije ništa uradila da bi se novinarima u Srbiji obezbedili uslovi za normalan život. Nekoliko desetina pretnji smo putem prijava predali Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, a samo su dve rešene i to sa nekim minimalnim uslovnim kaznama. Poslednje pretnje koje su nas u velikoj meri uznemirile bile su one da ćemo proći kao novinari Šarli Edbo-a, kampanja protiv Marka zbog stava da će navijati za Brazil protiv Srbije, objavljivanje moje adrese stanovanja na plakatima koji su se pojavili u Beogradu, kao i poruka da su me pozdravili kerovi sa Kosmaja.

• Veran Matić je izjavio da je njegova lična procena da postoje razlozi za viši stepen zaštite Marka i Vas, sa čime se složio i Međunarodni PEN, ali da Vi niste pristali na preseljenje na drugu bezbedniju lokaciju. Zašto?

Apsolutno sam saglasan sa procenom Verana Matića. Ja iz privatnih razloga ne mogu da pristanem da budem “relociran” i tu bih zavrsio pricu o tome. Ne bih da neko takav stav i razlog protumači kao moju slabost, a njihovu prednost i uradi nesto nenormalno. Zahvaljujući angažovanju NUNS-a, moje matične profesionalne organizacije, i Free Press Unlimited iz Holandije, dobio sam video nadzor u zgradi gde živim. Ne osećam se bezbedno, ali to se ni za milimetar neće osetiti u ovome što radim.

• Da li verujete da će Vas u ovakvim uslovima nadležne institucije zaštiti od pretnji?

Siguran sam da ne. Od trenutka kada je javnost u Srbiji upoznata sa time da je Marko sklonjen iz zemlje zbog lične bezbednosti, zajedno sa suprugom koja je takođe bila žrtva tabloidnih kampanja, niko iz državnih organa nas nije kontaktirao. Doduše, izgleda da Zagorku Dolovac i Zorana Pašalića još niko nije probudio iz duboke hibernacije, pa ni Markov i moj slučaj. Predsednik Srbije, premijerka i ostali ni ne smeju da se oglase dok ne nađu način da nas napadnu. Ovo je jedan od najvećih šamara koje je Vučić dobio tokom svoje vladavine – relociranje jednog novinara i pisca uz pomoć tako ugledne svetske organizacije poput PEN-a.

•  Kako je raditi pod konstantnom presijom kojom ste svakodnevno neposredno izloženi?

Inspirativno i prkosno. Što su napadi jači, agresivniji i prostiji, to smo mi snažniji u uverenju da smo na pravom putu. To da li smo uplašeni ili ne, ne treba nikoga da se tiče, naša je stvar, ali nikada nismo dozvolili da to utiče na nas. Kada god krenem na snimanje DLZ, Marko mi kaže – Marori, pogledaj ispod automobila, za svaki slučaj. A, ja Vas pitam, kako da ne pogledam kada je na čelu BIA Aleksandar Vulin?

• Pomenute pretnje dobijate zato što uglavnom kritikujete vlast, pa Vas zbog toga smatraju opozicionim novinarem. Da li je ta kvalifikacija tačna?

Potpuno netačna formulacija. Javnost mora da shvati da novinari nisu opozicija. Novinari su deo profesije koja je, možda, najlepša na svetu. Poput drugih profesija imamo svoj kodeks i trudimo se da ga poštujemo. Najsrećniji bismo bili kada bismo mogli da svoj posao radimo u normalnim uslovima i da ugostimo i one koji pod novinarem podrazumevaju samo svoje članove, simpatizere i one koji su prodali svoj obraz da bi činili ovoj duboko nedemokratskoj vlasti.

• Prema Vašem mišljenju, postoji li uopšte opoziciono novinarstvo?

Novinarstvo je novinarstvo. Postoji propaganda i PR, a to nije novinarstvo. Živimo u zemlji koju je ugušila cenzura i autocenzura. Zato se svako slobodnije mišljenje doživljava kao opoziciono. To nije normalno.

• Koje kriterijume primenjujete pri izboru gostiju u “DLZ”?

Aktuelnost, pre svega, a onda i činjenica da nam je stalo da čujemo mišljenje i onih sa čijem se stavom ne slažemo. Naši gledaoci se ne mire lako sa time, ali ne možemo svima da ugodimo.

• Da li vas je neko odbio i zašto?

Mnogi, iz raznih razloga. Neki nam nisu ni odgovorili na poziv, poput Caneta iz Partibrejkersa i Biljane Srbljanović. Važno je da napomene da postoje i ljudi koje nikada ne bismo pozvali, ali o njima možemo drugi put.

Prethodnih dana smo svedočili mnogim potresnim scenama koje su posledica razornog zemljotresa u Turskoj, gde je najmanje preko 41.000 ljudi izgubilo živote, što nas je nateralo da se zapitamo da li je takav scenario moguć i u Srbiji. Sve sumnje u pogledu toga, za QN portal otklanja bivši ministar urbanizma i građevine u Đinđićevoj vladi, član Evropske Akademije nauka građevine, osnivač Inženjerske komore Srbije – građevinski inženjer dr Dragoslav Šumarac.

• Zbog čega je zemljotres u Turskoj bio toliko razoran?

Kako stručnjaci geolozi objašnjavaju, akumulirana je velika seizmička energija na spoju dve ploče, koja jedino može da se oslobodi preko zemljotresa, odnosno, pomeranjem tla. Kao što u Kaliforniji postoje dve ploče koje se međusobno dodiruju i taru i kreću u suporotnom smeru, tako je bilo i u ovom delu Turske. Videli smo da je po izveštajima došlo do pomeranja tla za skoro 10m, kao i da se rased između tih ploča prostire kilometrima na površini tla presecajući oranice, ali i autoputeve.

Te tektonske ploče su međusobno isprepeletane i možemo ih zamisliti kao dva češlja. Pošto se češljevi pomeraju u suprotnim smerovima, dolazi do velikog naprezanja na pojedinim zupcima i kada najopterećeniji od njih pukne dolazi do naglog pomeranja tla sve dok neki od jačih stubaca ne primi svo oprterećenje i zaustavi dalje pomeranje. Tako nastaje zapravo zemljotres, iznenada i sa velikim podrhtavanjem tla koje se prenosi na sve objekte fundirane na tlu.

• Koliko je istine u tvrdnjama da su građevine padale zbog neispunjavanja propisanih seizmoloških standarda?

Prema snimcima porušenih objekata u Turskoj i njihovih ostataka se vidi da je armatura u pločama i stubovima bila nedovoljna. To navodi na zaključak da projekti nisu bili dobro urađeni za zemljotres ovakvog intenziteta.

Procedura projektovanja i izgradnje objekata je kod nas definisana Zakonom o planiranju i izgradnji. Sa aspekta struke, tu postoji petostruka provera stabilnosti objekta, pa i njegove otpornosti na seizmičke uticaje.

Prvo projektant-statičar svojim potpisom i licencom garantuje da je dobro uzeo intenzitet zemljotresa za odgovarajuću lokaciju na kojoj se objekat nalazi i odredio dimenzije nosećih elemenata kao i njihovu armaturu. Zatim tehnička kontrola (revizija) proverava taj proračun. Nakon toga kad se izda građevinska dozvola i Prijava radova, odgovorni izvođač upisuje u Dnevnik da je sve izvedeno po projektu. Taj dnevnik i radove nadzire tzv. Nadzor nad izvođenjem radova i svojom licencom i pečatom overava Dnevnik. Na kraju, kod izdavanja Upotrebne dozvole Komisija za prijem objekata sve kontroliše od početka do kraja. Dakle, to je pet nivoa kontrole stabilnosti objekata od strane struke.

Država, odnosno, lokalna samouprava ima građevinsku inspekciju koja  treba da kontroliše sve gore korake koji su opisani.

Osnovno je i to treba reći, da ako objekat ima upotrebnu dozvolu, da je on stabilan na sve uticaje, pa i na zemljotres!

Zato ja stalno apelujem na naše građane da kupuju stanove u zgradama koje imaju upotrebnu dozvolu, odnosno, koje su uknjižene u katastar nepokretnosti bez ikakvih tereta.

• Da li su u našoj zemlji sigurniji stariji objekti (iz vremena Jugoslavije) ili novogradnja i koji standardi treba da se ispune u pogledu seizmološke zaštite?

Dokaz o statičkoj otpornosti zgrada na zemljotres u Jugoslaviji je uveden kao obavezan element projektne dokumentacije posle zemljotresa u Skoplju 1963. godine. Od tada svaka višespratnica ima najmanje tri noseća elementa koji prihvataju seizmičke uticaje: to su armirano-betonska jezgra koja opasuju liftovska okna sa svih strana, zidna platna u dva pravca koja moraju zadovoljavati minimalnu površinu i na kraju armirano-betonski stubovi.

Prema gore opisanoj proceduri dobijanja upotrebne dozvole, svaka zgrada koja je uknjižena na osnovu pravosnažne upotrebne dozvole je stabilna, bilo da je građena u vremenu Jugoslavije ili kasnije.

• Kakav je postupak provere kod izvođača radova da li je zgrada izgrađena po propisima u pogledu seizmološke otpornosti?

Kao što sam rekao ranije, izvođače radova kontroliše tzv. nadzor. To su licencirani inženjeri koji proveravaju da li se objekat izvodi po projektu i to upisuju svakodnevno u Dnevnik za izvođenje radova i u građevinskim knjigama.

Na kraju, kad se objekat završi, komisija za prijem još jednom kontroliše sve faze od projektovanja do izvođenja radova i na osnovu njihovog izveštaja organ koji je izdao građevinsku dozvolu, izdaje  i upotrebnu dozvolu.

Treba napomenuti da i građevinska inspekcija treba da obavlja svakodnevnu kontrolu svega što se na gradilištu događa.

• Da li postojeće inspekcije adekvatno prate izgradnju i kontrolišu ispunjenje pomenutih propisa?

Nažalost, inspekcija kod nas ne obavlja valjano poslovne za koje je zadužena. Postoji više razloga za to. Jedan od njih je da građevinska inspekcija nije adekvatno nagrađena za poslovne koje obavlja, a nije ni podržana odgovarajućom opremom i sredstvima. Često građevinski inspektori nemaju ni auta za obilazak gradilišta, već moraju da koriste gradski prevoz. Nemaju ni adekvatno fizičko obezbeđenje kada dođu u sukob sa bahatim investitorima.

Kao posledica toga je da pojedini inspektori podlegnu pritiscima investitora da ne zaustavljaju gradnju iako nisu svi potrebni standardi zadovoljeni.

Postoji i nesaglasnost oko nadležnosti. Naime, Statutom, recimo grada Beograda, je dato opštinama da izdaju građevinske i upotrebne dozvole do 800 kvadrata, a inspekcija je zadržana samo na nivou grada. Treba za takve objekte da postoji i građevinska inspekcija na nivou opština.

Najbolji primer da inspekcija nije radila svoj posao je rušenje u Vidovdanskoj ulici koje se dogodilo 2019.godine. Zbog potkopavanja temelja urušila se susedna zgrada koja nije ni imala vertikalne i horizonatane serklaže. Kao što vidimo tu i nije bio uzrok zemljotres, već nepoštovanje zakonskih procedura.

• Postoje li tehničke mogućnosti da se naknadnom ekspertizom, nakon što je zgrada završena, utvrdi ispunjenost seizmološkog standarda?

U razvijenim zemljama postoji procedura da se na svakih 5 ili 10 godina procenjuje rizik pre svega javnih objekata kao što su škole, bolnice, vrtići na dejstvo zemljotresa. Neke zgrade koje su ranije izgrađene mogu biti ojačane ili čak stavljene van upotrebe ako se dokaže da ne  mogu da izdrže odgovarajući zemljotres.

Za to su najčešće zaduženi Sektori za vanredne situacije pri ministrastvu unutrašnjih poslova.

• Koliku jačinu zemljotresa naše najotpornije zgrade mogu da izdrže?

Sve zgrade se projektuju da izdrže zemljotrese prema mikro-lokaciji na kojoj će se graditi budući objekat. Te karateristike zemljotresa se dobijaju od Seizmološkog zavoda Srbije za odgovarajuću mikro lokaciju. Inače po EMS skali (Evropskoj Makroseizmološkoj Skali) postoji 10 kategorija zemljotresa po jačini. Od I stepena-neosetan zemljotres do IX-razoran zemljotres i X stepena-pustošan zemljotres. U Srbiji se objekti dimenzionišu na zemljotrese do IX stepena, jer se ne predviđa zemljotres najjačeg intenziteta kod nas.

I dok splav “Fristajler” i dalje tone, redakcija QN portala obratila se advokatu Marku Pantiću, koji je govorio o mogućoj odšteti onih koji su novogodišnju noć započeli na splavu, o tome da li je na splavu zaista bilo više od 700 ljudi, koliko se vlasnici splavova pridržavaju postojećih zakona kojima je regulisana njihova delatnost i kako sprečiti ovakve događaje u budućnosti.

• Da li gosti splava “Fristajler” koji je potonuo imaju pravo na materijalnu i nematerijalnu štetu? Kako se utvrđuje materijalna šteta u ovom slučaju?

Da. Po zakonu i aktuelnoj sudskoj praksi imali bi pravo na obe štete. Materijalna uvek mora da se izrazi u novcu, što znači da bi mogli da potražuju eventualno cenu ulaznice kao i ako im je garderoba oštećena ili uništena. Što se nematerijalne štete tiče – deluje mi da bi skoro svi imali pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog straha.

• Na koji način dokazati da je bilo više od 700 ljudi kada su kamere i spiskovi uništeni? Da li je ulaznica sa rednim brojem 715 koja je objavljena na društvenim mrežama validan dokaz?

Ovo vaše pitanje bi predstavljao glavni problem u hipotetičkim sudskim postupcima. Ulaznica bi svakako bila validan dokaz, ali bi druga strana taj broj mogla da osporava da je npr. reč o nekoj njihovoj signaturi, a ne o ukupnom broju prodatih ulaznica.

• Prema našim saznanjima, splav treba da ukloni vlasnik u roku od 15 dana od dana potonuća. Iako su vlasnik, direktor i menadžer u pritvoru,mogu li da angažuju nekoga da to ukloni? Šta će biti ako ga ne uklone u predviđenom roku? Kome će splav pripasti i šta će se desiti sa njim ukoliko skroz potone?

 Apsolutno. Ukoliko zakonska obaveza za uklanjanjem postoji, ne može da odgovorne oslobodi odgovornosti činjenica da se neko lice nalazi u pritvoru – to su potpuno različiti postupci. Reč je o pravnom licu (firmi) u kojoj ima više lica, a od kojih bi neko sigurno mogao da preuzme tu obavezu.

• Kolika je kazna za vlasnika, direktora i menadžera ukoliko se utvrdi da je splav potonuo na njihovu odgovornost?

Na osnovu saopštenja Trećeg osnovnog javnog tužilaštva, okrivljeni se za sada gone zbog sumnje da su izvršili krivično delo Teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288 Krivičnog zakonika. Za ovo delo zakon propisuje kaznu do 8 godina zatvora. Međutim, kako hvala Bogu nije došlo do nekog težeg povređivanja ili smrtnog ishoda, mišljenja sam da će okrivljenima biti izrečena kazna zatvora u kućnim uslovima, u javnosti poznatije kao „nanogica“.

• Da li vlasnik može da tuži medije i koji bi ishod bio jer su proteklih dana pisali da je na splavu bilo više od 700 ljudi ako to ne može da se dokaže?

Apsolutno. Sva lica koja su pominjana u medijskim tekstovima kao odgovorna, mogu tužiti medije koji su objavljivali vesti o tome. Druga je stvar da li bi uspeli u tim sporovima. Moje je mišljenje da bi sudovi stali na stranu medija u ovom slučaju, bar ja nisam video neki senzacionalistički tekst.

• Koliko se vlasnici, odnosno, menadžment pridržava postojećih zakona kojima je regulisana delatnost splavova i kako se to kontroliše?

Nažalost, po izjavama zvaničnika deluje je da to baš u sivoj zoni. Kada sam slušao izjavu gradonačelnika Šapića stekao sam utisak da niko ništa tamo ne kontroliše. Iskreno se nadam da nije tako. Postoje različite inspekcije u čijim se nadležnostima nalaze različiti aspekta poslovanja splavova. Sada imaju priliku da daju dobar primer.

• Može li se zakonom predvideti preventiva kojom bi se predupredili ovakvi ishodi u budućnosti?

Mislim da pravni okvir nije toliki problem koliko je nesprovođenje zakona, kao u nekim drugim primerima. Da li znate da je građenje bez građevinske dozvole krivično delo? A opet, u pravnom sistemu postoji čitav postupak tzv. „legalizacije“ nelegalno izgrađenih objekata. Dakle, tu država ide sama protiv sebe i poništava krivično delo koje je sama propisala. Tako je i sa splavovima. Ukoliko bi se primenjivale sve mere propisane zakonima i podzakonskim aktima, verovatno do ovakvih incidenata ne bi dolazilo usled ljudskog faktora.