ostanimo u kontaktu

Biznis

Kako je Guči pobedio najbogatijeg čoveka na svetu Bernara Arnoa i Luj Viton

Objavljeno

-

Priča o tome kako je rođeni Rimljanin, harvardovac Domeniko De Sole, tadašnji prvi čovek kompanije Guči uspeo da nadmudri najbogatijeg čoveka na svetu Bernara Arnoa, i njegov konglomerat LVMH, za nauk je da novac ipak ne može da kupi sve.

Bernar Arno, najbogatiji čovek na svetu po poslednjim podacima Forbes liste (232 milijarde dolara) je tokom više od 30 godina gradio svoj konglomerat LVMH u najvredniju kompaniju u Francuskoj, koja posluje u 81 zemlji. Njegovi brendovi krem su svetskog luksuza – Luj Viton, Kristijan Dior, Tifani, Dom Perinjon, Henesi.

Iza glamura i sjaja luksuza krije se ne tako suptilan biznis. Bernar Arno, od momenta preuzmanja kompanije Dior 1989. godine i otpuštanja 9.000 ljudi važi za surovog kapitalistu koji se ne libi da druge kompanije preuzima bez ikakvog pardona i skrupula, pa otud i nadimak „vuk u kašmiru“.

Zbog čega? Prilično je logično ukoliko se u obzir uzme da kompanije nije stvarao, ukoliko se izuzme njegov start u očevoj građevinskoj firmi. Od momenta kupovine Diora, koja je bila inicijalna kapisla za prisajedinjenje još 75 brendova (Kenzo, Berluti, Pući, Loro Piana, Fendi, Krug, Tifani…) njegov posao su kontinuirane korporativne bitke, gorka neprijateljska preuzimanja i otkupljivanja u slavu nedodirljivosti LVMH.

Realizovao je skoro sve svoje poslovne aspiracije na gotovo identičan način – kupovinom značajnog udela u kompanijama uz obećanje da neće doći do preuzimanja, kasnije stvarajući unutrašnje sukobe, uz finalnu ponudu koju niko nije mogao da odbije. Na sličan način osigurao je i sebi moć, kupivši najveći udeo akcija u LVMH, onemogućivši tako bilo koga ko bi se drznuo da izazove njegovu moć.

Skoro sve. Sa izuzetkom Gučija (i Ermesa)

Tvrd orah

Bernar je prišao Gučiju baš kao i bilo kojoj drugoj kompaniji, ali nije mogao da pretpostavi da će Guči izneti borbu svog života, koja je rezultirala njegovim najvećim javnim neuspehom.

Krvava bitka za Guči datira s početka 1999. godine. To je godina snova za Guči i tadašnjeg izvršnog direktora Domenika De Solea. Rođeni Rimljanin, koji je studije na Sapienci produžio na Harvardu, radio je kao pravnik do 1984. godine kada postaje prvi čovek Gučijevog američkog ogranka. Na mestu prvog čoveka cele kompanije našao se 1994. godine i punih 10 godina bio je na tom mestu.

Skoro je udvostručio cenu akcija, sa 32 na 56 dolara, a njihov dizajner Tom Ford svojim smelim pristupom i modom osvojio je ceo svet. Guči više nije očajnički tražio spas kao što je bio slučaj samo pet godina ranije, ali za De Solea to je bio tek početak. On nije želeo da bude spasilac, već da stvori modnog giganta koji će biti poštovan širom sveta, a momenat je bio baš taj. Ipak, jedan čovek ga je plašio: Bernar Arno. Tih godina on je u niši luksuza kupio faktički sve i glasine su bile sve jače, sledeći je Guči.

Za Domenika, Guči nije bio samo posao, stvorila se čvrsta veza koja datira iz osamdesetih, uz italijanski ponos. Ideja da jedan Francuz „koji može da kupi sve“ preuzme Guči nije bila opcija. Iako vođstvo kompanije javno nije pridavalo značaj glasinama, među sobom bili su preplašeni.

De Sole je pažljivo pratio situaciju, i redovno je zvao Gučijevog investicionog bankara, Morgan Stenli, i raspitivao se da li su izvršene neke velike kupovine akcija Gučija. Jedan takav poziv upućen je i sudbonosnog 5. januara 1999.

Tokom dana sve je bilo čisto, ali je nekoliko sati kasnije dobio poziv od svog pomoćnika da je na liniji predsednik Luj Vitona Iv Karsel, De Soleov stari prijatelj za koga je tada znao da ga ne zove zbog pića i ćaskanja o modi. Tako je i bilo, Karsel ga je obavestio da je LVMH kupio 5% udela u Gučiju i da će vest izaći u javnost u toku dana.

Usledila su uveravanja da se iza svega ne krije šira agenda, Ali De Sole je znao ko je Bernar vrlo dobro. Spustio je slušalicu i pojurio u londonsku kancelariju Gučija i pozvao specijalistu Morgan Stenlija za borbu protiv preuzimanja sa kojim je imao dugogodišnju saradnju. Dočekala ga je vest da je na jednogodišnjem odmoru – sve mu je bilo jasno.

Nema kompromisa

Opcija je bila predaja francuskom tajkunu ili neravnopravna bitka. Pošto prva opcija nije bila opcija, pozvao je ponovo Morgan Stenli i zatražio da stupe u kontakt sa šefom njegovog bivšeg specijaliste za borbu protiv preuzimanja, majstorom svog zanata po imenu Majkl Zaui, koji je karijeru u Morgan Stenliju započeo 1986. godine u Njujorku, a u toku svoje karijere bilo je lider na ogromnim transakcijama sa obe strane Atlantika.

Za njegov tadašnji renome ovaj spor bio je gotovo nevažan, ali Zaui je bio više nego rad da pomogne. Razlog – Bernar Arno, odnosno bitka koju je sa njim vodio reprezentujući pivnicu Ginis, koja nije protekla onako kako je želeo, u korist Arnoa.

Za tili čas se našao u kancelariji Gučija gde je otkrio da prethodni savetnik nije samo otišao na godišnji odmor, već nije uradio bukvalno ništa kako bi kompaniju zaštitio. Postojale su samo dve klauzule. Prva, koja je De Soleu dozvoljavala da podnese ostavku u slučaju neprijateljskog preuzimanja, i druga, da Tom Ford može da podnese ostavku ako neko preuzme više od 35% udela.

Delovalo je beznadežno.

Guči je imao samo jednu opciju, da pronađu nekog drugog da kupi najveći udeo u Gučiju pre nego što ga LVMH preuzme. Lakše reći nego uraditi. Guči je vredeo 8,7 milijardi dolara, što je za Bernara bio kikiriki, ali je za druge igrače u modnoj industriji to bio ozbiljan zalogaj i odluka koja se ne donosi preko noći. De Sole je mogao samo da odugovlači, ali Bernar nije stao, pa je samo nekoliko dana nakon prve kupovine, otkupio još 9,5% akcija.

De Sole je očajnički pozivao sve izvršne direktore u modnoj industriji moleći ih da investiraju u Guči ili da u najmanju ruku ne prodaju udeo koji već imaju. Svuda je bio ljubazno odbijen, niko nije smeo da se zameri Arnou.

De Soleu je ostala na raspolaganju samo još jedna osoba kojoj je mogao da se obrati: Bernar lično. Organizovao je sastanak u Morgan Stenliju i od njega zatražio da uspori kupovinu Gučija. Arno je nanjušio krv pa je tražio tri mesta u izvršnom odboru Gučija, i Italijanu je postalo jasno da on nije došao po kompromis, već pobedu. De Sole je ponudu odbio, a Arno je udeo povećao na 34,4%. Još samo 0,6% i odlazak Toma Forda bio je izvestan. Nema dogovora, ali ima rata.

Borba Arnoovim oružjem

Guči je morao da se bori protiv vatre vatrom, a nakon konsultacija sa advokatima, tačno je znao šta treba da uradi. Hteo je da razvodni moć LVMH otkupljivanjem svojih akcija kako bi im se povećala cena, ili još bolje izdavanjem mnoštva akcija, što kompanije rade samo u retkim slučajevima kada im je potreban novac.

Gučiju on nije bio potreban, ali su izdavanjem akcija mogli da smanje vrednost Bernarovih akcija posle emisije.

Bernar je, s druge strane, bio svestan ove strategije, ali je mislio da je zaštićen. Američka regulativa precizira da kompanije ne mogu da razvodne više od 20% svoje kompanije bez posebnog odricanja, kako bi se akcionari zaštitili. Dakle, Bernar je zaključio, u najgorem slučaju, ako bi Guči pokušao da izvede ovaj štos, morao bi da plati još 20% za kompaniju – ništa strašno.

Ispostavilo se da su Bernarovi advokati propustili neka sitna slova, jer pravilo od 20% važilo je samo za američke kompanije. Dakle, tehnički, Gučiju je bilo dozvoljeno da obara cenu svojih akcija. Naravno, ovo bi naškodilo akcionarima Gučija, ali s obzirom da je LVMH bio najveći među njima, oni bi bili najviše pogođeni.

Malo je reći da je Bernar bio besan, pa je i sam odlučio da traži sitna slova ugovora. Prema propisima Gučija, svako sa udelom većim od 10% mogao je da zatraži poseban sastanak akcionara, i na jednom takvom Bernar je želeo da nominuje novu osobu u Gučijevom odboru, suštinski da izvede puč.

Štampanje akcija bila je igra sa kratkim rokom, De Soleu je bio potreban veliki igrač koji bi mogao da blokira LVMH. Gučijeva spremnost da se bori protiv LVMH-a izazvala je interesovanje više potencijalnih kupaca, ali vreme je isticalo. De Sole je morao da da sve akcije zaposlenima kroz masivni plan vlasništva nad akcijama zaposlenih, što je i uradio februara 1999. godine. Dvadeset miliona akcija zaposlenima, oborilo je Bernara sa 35% na 25% udela u kompaniji. Guči je počeo da izmiče iz njegovog čeličnog zagrljaja, ali borba je bila daleko od kraja.

Finalna bitka i trijumf

Ovaj briljantan potez Gučija zadivio je celokupan poslovni svet, ne samo modni. Pobeda je dala potencijalnim investitorima mnogo više samopouzdanja, ali nije uljuljkala De Solea koji je nastavio da sklapa slagalicu spasa kompanije. Tada na scenu stupa čovek po imenu Fransoa Pino, koga De Sole nije poznavao. Sastali su se i ispostavilo se da je on jedan od najbogatijih poslovnih ljudi u Francuskoj, i da je posedovao aukcijsku kuću Kristi, uz brendove Konvers, Semsonajt i dr.

Nije uspeo da pobegne od Francuza, da li jeste od „vuka u kašmiru“ u nekom novom ruhu?

Pino je bio impresioniran prvim sastankom, i pričom o spasavanju Gučija od kandži korporacijske hobotnice LVMH. Hteo je da dela brzo kako bi se sve realizovalo, pa je dao Gučiju ultimatum – kupovina za sedam dana ili prekid dogovora. De Sole je još imao sumnje, ali Tom Ford je bio uveren da je to korak napred, što je De Soleu bilo zeleno svetlo da pristane na više milijardi dolara vredan posao za nekoliko sati.

Dogovor je uključivao da De Sole izda još 40 miliona akcija koje bi Pino kupio za 75 dolara po akciji, za iznos od ukupno tri milijarde dolara, za Pinoov udeo od 42% u Gučiju, dok bi istovremeno Bernara smanjio na 19,6%, van domašaja većinskog udela.

Pino je imao još jednog keca u rukavu. Predložio je kupovinu Iv Sen Lorana čije vođenje je želeo da prepusti dvojcu iz Gučija. Zadovoljstvo je bilo veće jer je Bernar u to vreme odustao od kupovine legendarne modne kuće čuvenog pariskog dizajnera osnovane 1961. godine, da bi mogao da se fokusira na akviziciju Gučija.

Guči je za tili čas prevalio put od izbegavanja kandži Luj Vitona do suptilnog poniženja najbogatijeg čoveka na svetu. Opcija njegovog besa i kupovine celokupne kompanije za 8,7 milijardi dolara sada više nije bila moguća, pa na kraju Bernar nije imao kud osim da zadrži svoj manjinski udeo, ili ga proda, što je i učinio krajem 2001.

Na kraju, Bernarova gramzivost pomogla je Gučiju da još više zasija. Uspeli su da nađu nekoga ko je bio spreman da ih podrži i sa njima oformi obostrano korisno partnerstvo. Pinoova Kering grupa je 2023. godine ostvarila skoro 20 milijardi evra prihoda, a Guči je bio njen vodeći brend, sa prihodom od skoro 10 milijardi evra, odnosno 50% prihoda grupacije.

Kada se vratimo na početak teksta, ni za Bernara nije ispalo tragično, možda je koju milijardu izgubio jer mu je Guči iskliznuo kroz ruke, ali nedovoljno da ga ta poslovna greška košta titule najbogatijeg čoveka na svetu.

(Forbes Srbija)

pročitaj više
Kliknite da bi ste komentarisali

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Biznis

Kako je Beograd na vodi poslovao u 2023: Nebo je granica s ovakvom zaradom

Objavljeno

-

Verovatno osokoljen dobrim poslovnim rezultatima, Beograd na vodi se oseća spremnim da zagrize još veći zalogaj i možda baš zato ne mora da čudi da je doneta odluka kojom se ovom grandioznom građevinskom projektu omogućava širenje na tri puta veću površinu nego što sada pokriva.

Kompanija Beograd na vodi doo iza sebe ima još jednu veoma profitabilnu godinu. Prema podacima novog finansijskog izveštaja za 2023. neto dobitak preduzeća koje gradi najveći stambeno-poslovni kompleks u glavnom gradu iznosio je 5,23 milijardi dinara ili gotovo 45 miliona evra.

Istina, reč je o osetnom padu profitabilnosti imajući u vidu da su u 2022. zaradili 6,97 milijardi dinara (oko 60 miliona evra), ali je i dalje veoma značajno ostvarenje. Trebalo bi imati u vidu i da je 2022. bila jedna od boljih godina za tržište nekretnina, između ostalog, zbog rata u Ukrajini.

Ako se posmatra još duži vremenski horizont, može se videti da je Beograd na vodi za poslednjih pet godina zaradio više od 145 miliona evra i upravo su prethodne dve godine ključne za ovakav rezultat.

Slabija prodaja – samo 220 miliona evra

Ukupni prihodi kompanije nisu se mnogo povećali tokom godinu dana – sa 32 na 32,7 milijardi dinara – dok su rashodi uvećani sa 23,8 na 26,5 miljardi dinara.

Najveći deo prihoda ostvaren je prodajom stanova i drugih nepokretnosti. Doduše, ta prodaja je bila manja za oko pet milijardi dinara u odnosu na 2022. ali je ipak prodato stanova i drugih nepokretnosti za 25,9 milijardi dinara (više od 220 miliona evra).

Ipak, treba imati u vidu da ova cifra sadrži vrednost prodatih nekretnina koje su završene i predate dok su na drugoj stavci evidentirani stanovi prodati u još nezavršenim objektima. Tu je slika još povoljnija. Avansi za unapred prodate stanove su prošle godine dostigli 41,7 milijardi dinara ili gotovo 360 miliona evra (značajno bolje nego u 2022. kada su primljeni avansi u iznosu od 30 milijardi).

Iz dokumentacije koja čini finansijski izveštaj može se videti i da je prošle godine Beograd na vodi povećao ulaganja u izgradnju, sa 20,1 na 22,3 milijardi dinara dok je završio nekretnine u vrednosti od 16,8 milijardi dinara.

Čime raspolaže Beograd na vodi

Ukupna imovina kojom ovaj investitor raspolaže je zabeležila osetan skok i povećana je sa 68,1 na 89,8 milijardi dinara (gotovo 770 miliona evra).

Najveći deo imovine čini obrtna imovina, posebno zalihe (ukupno 57 milijardi dinara). Najvećim delom reč je o ulaganjima u građevinske objekte namenjene prodaji koji su u fazi izgradnje (28 milijardi dinara) i avansi dati izvođačima radova od gotovo 7,5 milijardi dinara.

Najznačajniju imovinu u ovom delu zatvara gotovina. Beograd na vodi je ima u iznosu od 14,8 milijardi dinara ili 126,5 miliona evra.

Sledi stalna imovina vredna 32,5 milijardi dinara (uvećanje oko šest milijardi za godinu dana) gde je značajno izdvojiti nekretnine.

Poslednjeg dana prošle godine vrednost nekretnina u pripremi iznosila je 5,28 milijardi dinara od čega se 2,22 milijarde odnose na zemljište u pripremi, a takođe vrednost investicionih nekretnina bila je 1,42 milijarde dinara odnosno zajedno više od 6,7 milijardi (oko 57,4 miliona evra).


S druge strane, mnogo veći udeo u stalnoj imovini imaju dugoročni plasmani i potraživanja kompanije odnosno novac koji je u vidu pozajmica dat najvećim delom povezanim licima.

Ovde je pre svega reč o povezanim firmama BW Galerija i BW Kula kojima je plasirano 10 milijardi dinara. Pozajmice ovim dvema firmama u prošloj godini povećane su za gotovo tri milijarde dinara.

Od povezanih lica potražuje 7,6 milijardi dinara, a kada se tome doda i potraživanje od 7,9 milijardi dinara po osnovu finansiranja nedostajuće infrastrukture, Beograd na vodi na ovoj stavci ukupno računa na 25,6 milijardi dinara (gotovo 220 miliona evra).

Kratkoročna potraživanja su manja, ali ne i zanemarljiva – 5,68 milijardi dinara.

Dugovanja

Druga strana bilansa Beograda na vodi, ona gde se zbrajaju obaveze, možda je još interesantnija.

Na stavci dugoročna rezervisanja i obaveze stoji da Beograd na vodi duguje 14,8 milijardi dinara ili oko 126 miliona evra. I to ne bi bilo ništa neobično za jednog investitora, pogotovo u nekretnine, da zapravo ovde nije reč o dugovima za kredite.

Praktično ceo ovaj iznos je knjižen na stavci „Ostale dugoročne obaveze“, a iz dokumentacije se može saznati da se od tog iznosa 14,7 milijardi dinara odnosi na dug za obračunati doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta tj. dug koji investitor ima prema Gradu Beogradu.

Nije neobičan samo visok iznos duga već i činjenica da je u odnosu na prethodnu godinu stavka „ostale dugoročne obaveze“ – duplirana.

Kada je reč o kratkoročnim obavezama (do godinu dana), uočava se da su one značajno veće – 55 milijardi dinara – ali su najveći deo toga već pomenuti avansi od 41,7 milijardi dinara primljeni od kupaca stanova.

Od preostalog iznosa ističe se dugovanje ka dobavljaču iz inostranstva koji je povezano lice, a prema kojem obaveza iznosi 4,1 milijardi dinara i obaveze po osnovu kredita prema povezanom licu u inostranstvu od 2,9 milijardi dinara.

Obaveze prema dobavljačima u zemlji koji nisu povezani sa Beogradom na vodi su „samo“ 400 miliona dinara, a prema dobavljačima u inostranstvu tek 6,9 miliona.

Poslovanje s povezanim licima

U svom poslovanju, Beograd na vodi pruža usluge povezanim preduzećima i istovremeno je korisnik njihovih usluga, navodi se u dokumentaciji i dodaje da su ti odnosi regulisani ugovorima, po tržišnim uslovima.

Firme kojima pruža usluge su BW Galerija i BW Kula dok je korisnik usluga razvoja projekta koje mu pruža firma Eagle Hills Properties LLC iz Abu Dabija.

Kakvi su rezultati tog odnosa? Od pružanja usluga firmama Galerija i Kula, Beograd na vodi je prošle godine imao prihode od 401,1 milion dinara dok je na poslovanju sa Eagle Hills Properties, ali i sa majkom firmom Eagle Hills Waterfront Investment imao rashode malo veće od jedne milijarde dinara tako da je iz ovih odnosa izašao s minusom od 614,9 miliona dinara.

Što dugoročno, što kratkoročno, Beograd na vodi od Galerije i Kule potražuje čak 22 milijarde dinara dok su obaveze prema Eagle Hills 8,13 milijardi dinara.

Ovde su uračunate i obaveze prema firmi Eagle Hills Properties, ali i prema firmi Eagle Hills Waterfront Investment koja je većinski vlasnik Beograda na vodi. Iz podataka se može videti da Beograd na vodi svojoj majci firmi duguje 2,9 milijardi dinara po osnovu dugoročnog zajma koji je uzet, a koji dospeva na kraju ove godine.

Šta je dobila država

Kako je država Srbija vlasnik trećine firme Beograd na vodi, učestvuje i u raspodeli dobiti. Tako su dva partnera u 2022. podelili 1,18 milijardi dinara dobiti u odnosu dva prema jedan tako da je državi pripala trećina ovog iznosa odnosno oko 3,3 miliona evra.

I prošle godine isplaćen je isti iznos tako da praktično država od projekta Beograd na vodi ima direktnu korist za budžet u vidu dividende od 3,3 miliona evra godišnje.

Drugi benefiti su prihodi od poreza, kao i od pratećih dažbina u procesu gradnje. Od poreza na dodatu vrednost prošle godine dobijeno je 271,9 miliona dinara (2,3 miliona evra) i taj prihod je gotovo upola manji nego u 2022. kada je iznosio 508,9 miliona.

Po osnovu poreza na dobitak knjižena je obaveza od 961,3 miliona dinara ili 8,2 miliona evra, ali je i ovaj prihod manji u odnosu na godinu pre kada je iznosi 1,24 milijardi dinara.

(Forbes Srbija)

pročitaj više

Biznis

NBS: Bruto devizne rezerve na kraju marta 24,94 milijarde evra

Objavljeno

-

Bruto devizne rezerve Narodne banke Srbije bile su na kraju marta na nivou od 24.942,1 milion evra (24,94 milijarde), što je u odnosu na kraj prethodnog meseca smanjenje za 89,3 miliona evra, objavila je centralna banka.

Ovaj iznos deviznih rezervi obezbeđuje pokrivenost novčane mase M1 od 171,1 odsto i 6,7 meseci uvoza robe i usluga, što je više nego dvostruko iznad standarda kojim se utvrđuje adekvatan nivo pokrivenosti uvoza robe i usluga deviznim rezervama.

Neto devizne rezerve (bruto devizne rezerve umanjene za devizna sredstva banaka po osnovu obavezne rezerve, obaveze prema Međunarodnom monetarnom fondu po osnovu aranžmana i drugim osnovima) iznosile su 20.679,0 miliona evra, i u odnosu na kraj februara smanjene su za 127,2 miliona evra.

pročitaj više

Biznis

Šefica MMF-a predviđa jači globalni ekonomski rast u 2024. od oko tri odsto

Objavljeno

-

Predviđanja su da će snažna ekonomska aktivnost u Sjedinjenim Američkim Državama i na tržištima u razvoju pomoći pokretanju globalnog ekonomskog rasta za oko tri odsto ove godine, rekla je generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristalina Georgijeva.

Ona je napomenula da su, prema prethodnim merenjima, ekonomske aktivnosti u svetu slabe, kao i da dug raste, što predstavlja velike izazove za javne finansije u mnogim delovima sveta, preneo je AP.

Najavljujući ekonomsku projekciju i dugoročne izglede, Georgijeva je istakla da će se, bez korekcije kursa, situacija kretati ka „mlakoj, sporoj i razočaravajućoj deceniji“.

pročitaj više

Biznis

Čadež: Industrija auto-delova i komponenti je jedan od naših najvećih izvoznika

Objavljeno

-

Predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Marko Čadež izjavio je danas da su od 20 najvećih izvoznika iz Srbije gotovo polovina proizvođači auto-delova i komponenti, kao i da 50 odsto srpskog plasmana u Nemačku, kao našu prvu izvoznu destinaciju u svetu, čini izvoz proizvoda iz sektora mobilnosti.

„U srpskoj industriji auto-delova danas posluje i snabdeva kupce u inostranstvu više od 200 kompanija, koje zapošljavaju oko 100.000 ljudi. Proizvođači automobila planiraju da u narednih nekoliko godina povećaju svoje digitalne investicije, ulaganja u softverska rešenja čak i do 25 odsto“, rekao je on otvaranju „Digital AutoTech Foruma“ događaju održanom u PKS, a posvećenom istraživanju inovacija u automobilskoj industriji.

Čadež je rekao i da veliki broj domaćih firmi već je u dobavljačkim lancima međunarodnih automobilskih kompanija, a prioritet PKS je da ih bude još više.

pročitaj više

Biznis

Prošle godine ugašeno 8.500 kompanija: Četiri načina kako likvidirati preduzeće

Objavljeno

-

Niškom preduzeću za trgovinu na veliko Reks komerc račun je blokiran pune dve decenije. Prema podacima Narodne banke Srbije, zaključno sa 29. februarom, ovo preduzeće je sa 7.406 dana neprekidne blokade prvo po „stažu“ na spisku 100 pravnih lica sa najvećim iznosima blokade koji objavljuje NBS. U proseku, broj dana u blokadi tih 100 firmi je 2.839.

Pomenuto preduzeće i dalje je vidljivo u registru Agencije za privredne registre. Njegov status je „u likvidaciji“, a zanimljivo je i što je oglas za likvidaciju objavljen još februara 2006.

Drugim rečima, ni nakon dve decenije neprekidne blokade i posle 18 godina od početka procesa likvidacije, Reks komerc nije ugašen, odnosno obrisan iz registra APR-a.

Forbes Srbija istraživao je zbog čega je to tako, odnosno zbog čega se preduzeća koja po više godina, čak i decenija, praktično ne posluju, vode kao aktivna.

Pravila za likvidaciju

Propisi koji uređuju ovu oblast kažu da se brisanje iz registra privrednih subjekata može izvršiti po četiri osnova:

  • nakon sprovedenog postupka likvidacije ili prinudne likvidacije
  • nakon zaključenog stečajnog postupka
  • odlukom o prestanka postojanja osnivača predstavnika ili ogranka strane firme
  • usled statusne promene koja ima za posledicu brisanje iz registra

Likvidacija nekog preduzeća sprovodi se u situaciji kada ta firma ima dovoljno sredstava da izmiri sve obaveze. Drugim rečima, nakon što je namirilo obaveze prema zaposlenima i državi, odnosno zarade, poreze i doprinose, kao i kada nema nikakvog dugovanja prema svojim dobavljačima i poslovnim partnerima.

Kako piše na sajtu APR-a da bi preduzeće bilo izbrisano iz registra, ono mora, između ostalog, dostaviti i odluku skupštine tog privrednog društva o okončanju postupka likvidacije, izveštaj likvidacionog upravnika o postupku likvidacije, dokaz iz Poreske uprave ne stariji od pet dana da nema dugovanja za poreze, izjavu likvidacionog upravnika da su sve obaveze izmirene, kao i da se protiv preduzeća ne vode nikakvi postupci.

„Društvo ne može doneti odluku o okončanju likvidacije pre pravnosnažnog okončanja svih postupaka koji za pravnu posledicu mogu imati bilo kakvu obavezu društva i izmirenja svih tih obaveza. Po okončanju likvidacije društvo se briše iz Registra privrednih subjekata“, piše na sajtu APR.

Likvidacija se pokreće odlukom skupštine preduzeća, odnosno odlukom vlasnika ili suvlasnika i započinje danom objavljivanja oglasa o pokretanju likvidacije. U preduzeću se imenuje likvidacioni upravnik, a ono je dužno i da poverioce obavesti o pokretanju postupka likvidacije.

U postupku likvidacije, ova odluka može biti i obustavljena, odnosno preduzeće može nastaviti sa normalnim poslovanjem, ali samo u slučaju da je prethodno namirilo sve poverioce, odnosno da nije tokom procesa likvidacije otkazalo nijedan ugovor o radu sa zaposlenima niti je otpočelo sa isplatom članovima preduzeća.

Statistika

Prema podacima APR-a, u 2023. godini je iz registra privrednih subjekata izbrisano 8.476 privrednih društava. Njih 1.862 izbrisano je nakon sprovedene likvidacije, a 5.896 nakon prinudne likvidacije, kažu za Forbes Srbija u ovoj instituciji. Takođe, 414 je ugašeno nakon sprovedenog stečajnog postupka, a 304 nakon registrovane statusne promene društva.

Iz zakonskih propisa jasno je da preduzeća sa spiska NBS godinama prolongiraju status „u likvidaciji“, jer ne izmiruju dugove koje su napravili tokom poslovanja, zbog čega je i okončanje njihove likvidacije i brisanje iz registra nemoguće, bez obzira na to što je jasno da ne posluju niti imaju nameru da namire svoje poverioce.

Likvidacija pod prinudom

Osim što sama preduzeća mogu pokrenuti postupak likvidacije, od 2017. godine, a na osnovu mišljenja Ministarstva privrede, to može uraditi i Agencija za privredne registre.

Reč je o institutu prinudne likvidacije, a ona se može pokrenuti u više od desetak slučajeva, a neki od njih su: pravosnažna odluka kojom je izrečena mera zabrane obavljanja određene delatnosti, ostanak bez zakonskog ili likvidacionog zastupnika duže od propisanog roka ili kad preduzeće ne dostavi APR-u finansijske izveštaje o poslovanju u prethodne dve godine.

Kako stoji na sajtu APR-a, pre pokretanja prinudne likvidacije, oni na svojoj internet stranici objavljuju obaveštenje o privrednom društvu u kojem su se stekli razlozi za prinudnu likvidaciju sa pozivom toj firmi da u roku od 90 dana od tog dana otkloni razloge koje je moguće otkloniti i registruje promene podataka u skladu sa Zakonom o registraciji.

„Nakon isteka roka od 60 dana od dana objavljivanja oglasa o prinudnoj likvidaciji, registrator koji vodi registar privrednih subjekata, u daljem roku od 30 dana, po službenoj dužnosti donosi akt o brisanju društva i briše društvo iz registra, u skladu sa Zakonom o registraciji”.

Okončanje stečaja nije uslov za brisanje

U registru APR-a svakom preduzeću nad kojim je pokrenut stečaj po službenoj dužnosti se evidentira ova promena, odnosno naznačava se promena njegovog statusa.

Takođe, kada se preduzeće u stečaju proda kao pravno lice, odnosno kada se zbog toga obustavi stečajni postupak, taj prodati privredni subjekat ima pravo da zadrži pravni subjektivitet, odnosno da zadrži ime, ali dolazi do promene vlasnika, odnosno osnivača. U registru se, dakle, to preduzeće ne briše, nego se upisuje novi vlasnik.

„U slučaju prodaje strečajnog dužnika kao pravnog lica, obaveza registracije promene podataka o privrednom subjektu po ovom osnovu je na kupcu stečajnog dužnika“, piše na sajtu APR-a.

Razlozi za brisanje mogu biti i prestanak sa radom osnivača predstavništva ili organka strane firme registrovanog u Srbiji i to ukoliko je sam osnivač prestao da radi, ali i ukoliko je odlučio da ugasi predstavništvo. Uslov za brisanje iz registra APR-a je odluka o brisanju predstavništva ili odluka o prestanku postojanja osnivača, kao i dokaz iz Poreske uprave o prestajanju poreskih obaveza ne stariji od pet dana.

Preduzeće se može brisati iz registra i usled statusne promene.

Na kraju, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje da APR ne može izvršiti brisanje iz registra u periodu od dobijanja obaveštenje Poreske uprave da će se kod privrednog subjekta vršiti poreska kontrola, uključujući i rad poreske policije na otkrivanju poreskih krivičnih dela. Isto važi i za period kada je privrednom subjektu oduzet PIB pa do dobijanja obaveštenja da je tom subjektu vraćen PIB.

„Nakon što Poreska uprava obavesti APR da je u privrednom subjektu završena kontrola ili vraćen privremeno oduzeti PIB, može se pokrenuti procedura brisanja”, piše na sajtu APR-a.

(Forbes Srbija)

pročitaj više

U TRENDU