Početak tranzicije doneo je tektonske promene u vlasničkoj strukturi domaće privrede u kojoj je do tada dominirala državna i društvena svojina, dok je tek u izvesnoj meri bio prisutan i akcionarski kapital.

Ove korporacije na papiru tek su nominalno imale karakteristike akcionarskih društava, a formu ovog oblika organizovanja obezbedio je Zakon o svojinskoj transformaciji. Kontrolni paket akcija u ovim kompanijama držali su radnici i penzioneri, ali se upravljanje ovim firmama nije bitnije promenilo – glavnu reč vodili su direktori i upravni odbori nad kojima akcionari nisu imali nikakvu kontrolu.

Takođe, nijedna od ovih kompanija tokom devedesetih nije bila kotirana na berzi, pa samim tim nije ni bilo moguće da se preko tržišne cene akcija uspostavi indirektna kontrola poslovanja.

Nakon petooktobarskih promena i otpočinjanja istinske transformacije domaće privrede ove kompanije su činile glavne igrače na domaćem berzanskom tržištu. Njihova diversifikovana vlasnička struktura i niska cena akcija bila je više nego atraktivan mamac kako domaćim kapitalistima, tako i međunarodnim kompanijama.

Izlaskom ovih firmi na Beogradsku berzu otpočela je faza berzanskog trgovanja koja se može definisati kao reprivatizacija u kojoj su nominalno privatizovane firme dobijale nove, većinske vlasnike. U suprotnosti sa svojinskom transformacijom, Zakon o privatizaciji iz 2001. godine predvideo je pronalaženje strateškog partnera kompanijama samim činom privatizacije (70 odsto vlasništva) pa su ova preduzeća listom imala neveliki značaj za berzansko poslovanje.

Reprivatizacija – nova akumulacija kapitala

Domaći berzanski ambijent početkom ovog stoleća možda bi najbolje mogao da se sagleda kroz prizmu državnih obveznica stare devizne štednje. Kako bi se vratilo poverenje u domaći finansijski sistem, koje je totalno kolabiralo tokom 90-ih godina prošlog veka, država je emitovala obveznice stare devizne štednje na ime depozita „zamrznutih“ u državnim i paradržavnim bankama i propalih uloga u pojedinim piramidalnim štedionicama.

Prinosi (zarade) na ove obveznice na početku njihove kotacije na Beogradskoj berzi i vanberzanskom tržištu išli su i do 30 procenata što jasno sugeriše kako su tek vrednovane akcije domaćih kompanija koje su se na tržištu pojavljivale u prvim godinama razvoja berze.

Nisko vrednovanje kompanija bilo je naravno i posledica slabe tražnje na čijoj su strani, pored potencijalnih strateških partnera, stajali tek retki portfeljni investitori. Društvo u kojem do juče na momente ni novac nije imao vrednost, a građani varani raznim vrstama finansijskih mahinacija poput hiperinflacije i piramidalnih štedionica, nije moglo da iznedri ni približno značajan broj portfeljnih investitora koji bi se zainteresovao za akcije najpoznatijih domaćih kompanija.

S druge strane, igrom slučaja (koji je bio sve samo ne slučajan), regulativa oko formiranja investicionih fondova je ostala dugo u fioci pa su sa tržišta faktički uklonjeni ovi potencijalno veliki institucionalni investitori koji su svojom masivnošću mogli podići cenu akcija najpoznatijih domaćih kompanija.

Povrh ovoga, u prvim godinama berzanskog poslovanja nije postojao zakon o preuzimanju pa bi trgovanje akcijama gotovo u potpunosti zamrlo kada bi novi većinski vlasnik stekao kontrolni paket akcija. Potom bi usledio oštar pad cene akcija, što je dodatno podsticalo manjinske akcionare u drugim kompanijama da požure sa prodajom papira koje su ionako, uglavnom, stekli bez novčane nadoknade.

Koliko je ovaj period konsolidacije vlasništva u akcionarskim društvima bio divlji pokazuje i nemoć države da umili sve kompanije koje su privatizovane po zakonu o svojinskoj transformaciji da se pojave na berzanskom tržištu.

Svemoćni direktori koji su mimo berzanske kotacije kontrolisali sve tokove u ovim preduzećima mogli su jednostrano da odbiju mogućnost izlaska na berzu kako bi predupredili eventualnu promenu vlasničke strukture. Tada su počele da se pojavljuju prve veće korporativne afere na domaćem tržištu pa su pojedine kompanije dobile većinskog vlasnika, a da nijednog dana nisu provele na berzanskom tržištu (najpoznatiji primer punionica „Knjaz Miloš“).

Berzanski bum

Privatizacija i reprivatizacija nekoliko najvećih domaćih kompanija iz atraktivnih delatnosti (pivare, cementare, duvanska industrija) izazvale su prave akcionarske „zlatne groznice“ u kojima su vlasnici akcija inkasirali novčane iznose o kojima su mogli samo da sanjaju. Ovi događaji povećali su atraktivnost berzanske trgovine, a doprinos generalnom rastu cena akcija osim preuzimanja kompanija dao je i dolazak sve većeg broja portfeljnih investitora i iz zemalja regiona (najaktivniji su bili slovenački, austrijski i hrvatski investitori).

Uporedo, jačala je i berzanska regulativa pa se pojavio kao samostalan akt Zakon o preuzimanju koji je nudio zaštitu manjinskim akcionarima po ugledu na regulativu koja postoji u zemljama sa tržišnom privredom.

U inicijalnoj godini ovog zakonskog akta sprovedeno je preuzimanje najveće kompanije sa Beogradske berze koja je činila okosnicu trgovanja u prvim godinama tržišta. Preuzimanje farmaceutske kompanije Hemofarm od strane nemačke Štade sprovedeno je po ceni koja je bila 20-30 puta veća od cene akcija u prvim godinama trgovanja što slikovito pokazuje evoluciju vrednovanja ove vrste imovine u svega nekoliko godina.

Preuzimanje vredno skoro pola milijarde evra značilo je i da će se gomila novca vratiti na tržište pa je ovaj događaj iz sredine 2006. označio početak pravog buma u trgovanju akcijama na Beogradskoj berzi. U narednih godinu dana reperni indeks tržišta, Belex15, utrostručio je vrednost što je faktički značilo da su brojne kompanije uvećale svoju vrednost i više od 4-5 puta.

Dominantne kompanije na berzanskom tržištu u to vreme bile su banke koje su činile više od polovine indeksne korpe. Bankarsko tržište na početku tranzicije beležilo je pravu ekspanziju te su visoke stope rasta kredita privukle brojne igrače iz regiona da učestvuju u privatizaciji domaćih banaka. Ove banke na vrhuncu tržišta prodavane su i po trostruko većoj ceni od njihove knjigovodstvene vrednosti što je uticalo i na visoka vrednovanja banaka kotiranih na Beogradskoj berzi. Tako je tada najveća domaća banka pod državnom kontrolom, Komercijalna, dostigla vrednovanje od preko milijarde evra, a visoke valuacije nisu izostale ni kod manjih zajmodavaca na domaćem bankarskom tržištu.

Hlađenje pregrejanog tržišta donela je svetska finansijska kriza 2008. godine, a poslednja veća kompanija koja je preuzeta u zadnji čas po parametrima koji će dugo ostati nedostižni bila je osiguravajuća kuća DDOR koju je italijanska Fondiaria platila skoro dva puta njene godišnje bruto premije. Sama činjenica da se ovo preuzimanje vredno skoro 300 miliona evra desilo na početku 2008. godine u kojoj je domaća berza izgubila na vrednosti 75 procenata govori na čijoj strani u postizanju ove velike transakcije je stajala sreća.

Kolaps tržišta i brojne anomalije

Veliki pad domaće berze sam po sebi nije bio preveliki problem s obzirom na to da su se sa oštrim korekcijama tokom svetske ekonomske krize suočavala i najpoznatija, zrela finansijska tržišta. No, ovdašnji problem bio je druge prirode – pad berze razotkrio je brojne anomalije koje su bile zamaskirane obiljem kapitala koji je zapljusnuo mlado tržište.

U takvim okolnostima manjinski akcionari nisu mogli da nastave da sanjaju svoje snove, ali svakako nisu mogli ni da naslute golgotu koju će preživeti u narednom periodu. Istina, bilo je i svetlih primera, pa je tako jedan od pionira berzanske trgovine, Sintelon, preuzet u jeku krize 2009. godine za oko 337 miliona evra od multinacionalne kompanije Tarkett koja je odavno upravljala ovim proizvođačem podnih obloga.

Period egzodusa investitora sa Beogradske berze domaći i strani kapitalisti iskoristili su da što jeftinije preuzmu preostale kompanije u kojima ne postoji dominantan akcionar ili do kraja konsoliduju vlasništvo u firmama koje odavno vode. Osim porozne zakonske regulative i slabih institucija na ruku im je išla i promena praga za prinudni otkup akcija koji je 2012. godine spušten sa 95 na 90 procenata što je multiplikovalo preuzimanja imovine manjinskih akcionara po ceni koja bi se teško mogla opisati kao fer vrednost.

Istina, bilo je slučajeva gde su manjinski akcionari i dobro prošli poput preprodaje kompanija između inostranih investicionih fondova (Imlek i Bambi). Kupovina AIK banke od strane MK grupe na oko trećine njene knjigovodstvene vrednosti predstavlja verovatno najjeftinije veće preuzimanje na domaćem tržištu, ne računajući rane faze njegovog tranzicionog razvoja. Ovoj oceni ide u prilog i činjenica da je novi većinski vlasnik u bliskoj budućnosti skoro celokupnu vrednost transakcije isplatio kroz dividende ove banke.

Poslednja banka koja je ostala na berzanskom tržištu, Komercijalna, prodata je tokom pandemije, 2020. godine, da bi se čitav proces sproveo u narednih godinu-dve dana. Inicijalna cena bila je na oko 80 odsto njene knjigovodstvene vrednosti, a i potonje uvećano vrednovanje na skoro pola milijarde evra ostalo je daleko od njene rekordne valuacije iz 2007. godine.

Poslednji dani

Već godinama Beogradska berza lagano odumire sa izuzetno niskim prometima, a i ono malo kompanija koje je kotirano na tržištu uveliko ima većinskog vlasnika ili dominantnog akcionara. Početak ove godine uneo je malo živosti u trgovanju nakon što je većinski vlasnik Tehnogasa, nemački Messer, odlučio da pokuša krajnju konsolidaciju vlasništva u ovom proizvođaču tehničkih gasova koji kontroliše još od 1997. godine.

Ova kompanija poznata po dobrom imidžu među investitorima s obzirom da nikada nije bila sklona prevarnim radnjama (doduše, nije ni odmakla previše od ispunjavanja skromnih zakonskih obaveza) zabeležila je nagli rast vrednosti od početka godine od oko 60 procenata. Iako je ponuđena cena akcionarima od 25.000 dinara najviši nivo akcija još od “zlatne” 2007. godine nijedan profesionalni investitor nije prihvatio ponudu pa je Messer mimo očekivanja prikupio tek 3,5 odsto dodatnih akcija i povećao vlasništvo na 85,6 procenata.

Činjenica da ponuda nije do kraja uspela jer nije dostignut prag od 90 odsto teško može biti velika uteha preostalim akcionarima u ovoj kompaniji. Njeno vrednovanje i nakon ovogodišnjeg velikog rasta cene umnogome kaska ne samo za svetskim pandanima (vidi sliku) nego i prema regionalnim transakcijama u kojima je sam Tehnogas imao učešća.

Tako je ova beogradska kompanija Meserov biznis u Sloveniji 2018. godine platila više nego duplo skuplje u poređenju sa nedavno završenom ponudom (7,1x očekivanog EBITDA). Jasno je da će manjinski akcionari teško dosegnuti ovu cenu, ali ostaje im nada da će se izboriti za realnije vrednovanje svoje imovine. Naročito ukoliko i Messer ne krene dobro poznatim putem ovdašnjih kapitalista koji prečesto nisu prezali sredstva u procesu dostizanja praga za prinudno istiskivanje manjinskih akcionara.

Autor: Nenad Gujaničić, Momentum securities

(Forbes Srbija)

Kineski predsednik Si Đinping boraviće 7. i 8. maja u poseti Srbiji, tokom koje će, kako je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dvojica predsednika, između ostalog, razgovarati i o projektima ubrzanog razvoja u saobraćaju, energetici i rudarstvu.

Nedavno je predsednik Vučić ukazao da su kineske kompanije u Srbiji najveći izvoznici, a među njima i Srbija Ziđin Majning koja beleži dobre poslovne rezultate.

Udeo rudnika u Boru, sa proizvodnjom od 240.000 tona bakra godišnje, čini 24 odsto ukupne proizvodnje Ziđin Majning Grupe, a iz ogranka ove kineske kompanije u Srbiji kažu da dobri poslovni rezultati ne bi bili mogući bez zaposlenih kojih je trenutno više od 1.200, pri čemu gotovo 90 odsto njih čine srpski državljani i lokalno stanovništvo.

Kompanija u vlasništvu porodice „Matijević“ pre nekoliko meseci kupila je hotel „Slavija“, a radovi na rekonstrukciji trebalo bi da krenu već do kraja godine. To u izjavi za Nova.rs navodi Zoran Matijević, jedan od suvlasnika te kompanije, koji kaže da će zatražiti subvencije od države, ali da im je najvažnije da što pre dobiju neophodne dozvole.

On za Nova.rs otkriva i kako će izgledati novi kompleks u centru grada.

U januaru ove godine kompanija „Matijević“ i zvanično je postala vlasnik hotela „Slavija“, kojeg je platila oko 24,9 miliona evra, a tenderu je bila jedini ponuđač.

Nije iznenađenje što je ova firma, koja je deo mesne industrije, ušla „u trku“ za ovaj kompleks u centru glavnog grada. Matijevići su i pre kupovine u svom vlasništvu već imali pet hotela. Neki od njih se nalaze Novom Sadu, neki u Beogradu, a vlasnici su i jednog hotelskog objekta u Zrenjaninu.

Javnost sada zanima i šta će biti sa čuvenim hotelima na Slaviji, koji su izgrađeni pre više od pola veka.

U izjavi za Nova.rs Zoran Matijević navodi da su u toku pripreme za rekonstrukciju i da je njegova kompanija u postupku traženja neophodnih dozvola za radove na tom kompleksu.

„Radovi će krenuti verovatno do kraja godine“, nada se sagovornik.

On za „Novu“ otkriva da će na Slaviji biti otvorena dva hotela:

„‘Slavija lux’ će biti hotel sa četiri zvezdice. Kula će biti poslovna zgrada, dok će u delu objekta koji je većim delom u Makenzijevoj ulici biti otvoren hotel sa tri zvezdice“, kaže Matijević.

Napomenuo je i da bi svi radovi trebalo da se završe do 2027. godine, odnosno pre specijalizovane izložbe Expo 2027.

„Što se tiče rušenja, njega neće biti, jer je statika svih zgrada u odličnom stanju“, navodi on.

Imajući u vidu da je plan da sve bude završeno pre izložbe EXPO 2027, pitali smo ga i da li planira da zatraži subvencije od države, koje je najavio predsednik Aleksandar Vučić.

„To bi nam baš značilo. Verovatno ćemo pokušati kada svi projekti budu gotovi. Naravno da je svaka pomoć dobrodošla. Na kraju, to je novac poreskih obveznika, a mi smo jedni od većih“, rekao je Matijević.

Sagovornik portala ipak podvlači da bi najveća pomoć bila da ne čekaju previše na dobijanje svih neophodnih dozvola.

Inače, Matijevići su pokušali da kupe hotel „Slavija Lux“ (danas „Slavija Garni“) još 2018. godine i to u postupku koji je pokrenuo javni izvršitelj, ali je prodaja poništena pošto je Privredni sud u Beogradu utvrdio da prethodno mora da se pravosnažno odluči postoji li dug „Slavije“ prema firmi Fil Šar.

Šta će biti sa nesuđenom glavnom autobuskom stanicom u Novom Sadu?

Osim hotela, Matijevići su skoro kupili još jedan objekat koji je u jednom trenutku bio u centru pažnje javnosti. Oni su se tako u junu 2021. godine domogli autobuske stanice „ATP Vojvodina“ u Novom Sadu za 2,23 miliona evra. Reč je o stanici koja je u dogovoru sa gradom Novim Sadom, u vreme kada je na njegovom čelu bila Maja Gojković, bila planirana za glavnu autobusku stanicu. Do toga međutim nikad nije došlo.

Govoreći o planovima za taj objekat i parcelu, koja se takođe nalazi na atraktivnoj lokaciji, Zoran Matijević kaže da ona ostaje u stanju u kakvom je trenutno.

„Trenutno je u zakupu više zakupaca. Stvarno je velika šteta što nije dobila prvobitnu namenu, a to je da bude međugradska autobuska stanica“, kaže Matijević.

(Nova.rs)

Zlato postaje sve češća investicija širom sveta, u aprilu ove godine žuti metal je probio sva očekivanja i dostigao najveću cenu u istoriji – 2431 dolar za jednu uncu, što je oko 78 dolara za jedan gram.

Razlog za ovaj nivo interesovanja za zlato je to što se ono definiše kao “investicija sigurnog utočišta”. U periodima geopolitičke nesigurnosti, ekonomske krize i visoke inflacije zlato se javlja kao čuvar vrednosti. Tenzije između svetskih sila, konflikti u Ukrajini i pojasu gaze, visoka inflacija, slab dolar i slaba svetska ekonomska slika – sve utiče na cenu. Centralne banke, privatni investitori i pojedinci širom sveta se okreću žutom metalu.

Ali nisu svi informisani o ovoj temi. Mnogi ne znaju šta razlikuje investiciono zlato od “običnog” zlata ili od nakita. Mnogi i dalje misle da je zlato investicija koju samo bogati mogu da priušte. Iz tog razloga, hajde da vidimo šta je investiciono zlato.

Šta je investiciono zlato?

Prvo je bitno definisati šta je investiciono zlato.

Od ovog metala proizvodi se mnoštvo proizvoda i za svakim od njih postoji posebna ponuda i tražnja (samim tim i formiranje cene) i tretiraju se na različite načine od strane zakona. To je od velike važnosti kao što ćemo videti.

Investiciono zlato je zakonski definisana aktiva. Da bi se klasifikovao kao investiciono zlato, jedan proizvod mora ispunjavati određene kriterijume. Na prvom mestu, on mora biti u obliku zlatne poluge, kovanice ili zlatne pločice. Pogledajmo ostale uslove za svaki pojedinačni slučaj.

Investiciona zlatna kovanica

Da bi se tretirala kao investiciono zlato, zlatna kovanica mora:

• biti iskovana (tj. proizvedena) nakon 1800. g.;
• biti ili je bila zakonito sredstvo plaćanja u zemlji porekla;
• imati čistoću od minimum .900 (21,6 karata);
• se prodavati po ceni koja nije više od 80% veća od spot cene zlata koje sadrži.

Kovanice koje datiraju pre 1800. godine smatraju se istorijskim predmetima i kulturnom vrednošću. Njima se može trgovati kao numizmatičkim zlatom ukoliko poseduju neophodne dokumente propisane za svaku zemlju posebno.

Definitivno najpopularniji zlatnik u Srbiji je dukat Franca Jozefa. Ovaj dukat proizvodi Austrijska kovnica (Munze Osterreich) i on ima dugu istoriju i tradiciju u krajevima biše Austro-Ugarske monarhije.

Dobar primer zlatne kovanice kao zakonskog platežnog sredstva je Bečka filharmonija. Ova jako popularna austrijska kovanica nosi nominalnu vrednost od 100 evra i može biti korišćena kao zakonsko sredstvo plaćanja u Austriji. Što znači da vi sa ovom kovanicom možete platiti račun ili porez u Austriji.

Iako je vrednost Filharmonije kao investicionog zlata neuporedivo veća nego njena vrednost kao zakonitog sredstva plaćanja. U trenutku pisanja članka cena ovog zlatnika je skoro 263 000 dinara, a ukoliko se koristi kao platno sredstvo njime će moći da se kupi roba i usluge za samo 100 evra.

Mnoge kovanice kao što su dukat Franca Jozefa ili Bečka filharmonija dolaze u različitim veličinama što omogućava likvidnost i kupovinu sa manjim budžetom.

Investiciona zlatna poluga ili pločica

Budući da zlatna poluga predstavlja određenu količinu zlata dobijenu livenjem ili kovanjem zlata, za nju nema toliko zahteva.

Čistoća poluge ili pločice treba da bude minimum .995 (23,88 karata). Ova čistoća predstavlja zakonski minimum, ali gotovo sve moderne poluge proizvedene od strane renomiranih proizvođača (kao na primer Švajcarski Valcambi, Argor-Heraeus ili PAMP) imaju čistoću 999.9. Na samoj poluzi se navode težina, čistoća, proizvođač, serijski broj, dok samo pakovanje sadrži sertifikat autentičnosti.

Težina investicionih poluga može značajno varirati – na primer, zlatne pločice od 1 gram, do poluga od 12,5 kilograma (400 unci) koje uglavnom stoje u trezorima centralnih banaka. Ove poslednje su standard prilikom međubankarskog plaćanja i često se mogu videti na filmovima.

Manje zlatne poluge od 1g, 2.5g ili 5g čini zlato pristupačnom investicijom i za manje budžete.

Svi nabrojani kriterijumi ukazuju na to da je zlato usko definisana kategorija investicije. Ovi kriterijumi su standardizovani širom sveta i iz tog razloga je investiciono zlato svetski prepoznatljiva investicija s kojom možete bilo gde trgovati.

Ulaganje u zlato predstavlja formu dugoročne štednje, koja je prosta i pristupačna i za početnike koji nikada ranije nisu investirali.

(Promo)

Svi građani Srbije koji su 2023. prihodovali više od 4,27 miliona dinara, moraju da podnesu i plate godišnji porez na dohodak najkasnije do 15. maja. Ko se od njih dosetio da tokom prošle godine deo ostvarenih prihoda uplati u neki od postojećih alternativnih investicionih fondova u Srbiji, mogao je svoju poresku osnovicu da – prepolovi i tako značajno da smanji porez koji će sada platiti. I to – sasvim legalno, koristeći zakonsku poresku olakšicu. Ova olakšica važi čak i kada se novac uloži u fond u decembru, a podigne odmah u januaru, posle svega nekoliko dana „investiranja“.

U proseku oko 30 hiljada domaćih građana je proteklih godina imalo obavezu plaćanja poreza na dohodak građana koji se odnosi na godišnja primanja veća od tri prosečne plate. Poreska stopa na zaradu preko tog iznosa iznosi 10 procenata, odnosno ako primanja premašuju šest prosečnih plata oporezuju se stopom od 15 procenata.

Međutim, poreska osnovica se, kako za portal N1 objašnjava Nenad Gujaničić, glavni broker društva Momentum sekjuritis – može prepoloviti kupovinom investicionih jedinica alternativnog investicionog fonda u kalendarskoj godini za koju se utvrđuje godišnji porez.

„Ova vrsta poreske olakšice dobro je došla pre svega manjem broju obveznika čija primanja značajno prevazilaze neoporezivi deo godišnjih primanja, premda je koristi sve veći broj poreskih obveznika nevezano za visinu godišnje poreske obaveze“, ističe Gujaničić.

On ukazuje da je ova vrsta posticaja „prilično nezgrapno formulisana“.

Uplate u decembru, podignu u januaru

„Pa je, faktički, moguće da poreski obveznik ulaganje u alternativni fond sprovede krajem godine, a da posle novogodišnjih praznika povuče svoj ulog i time ostvari poresku olakšicu. Ovim kratkoročnim ulaganjem na dobitku je poreski obveznik, svakako i alternativni fond koji naplati izlaznu proviziju, dok se ne može govoriti o bilo kakvom smislenom podsticaju za razvoj ove klase finansijskih instrumenata“, ističe Gujaničić.

Ova poreska olakšica, tačnije – poreski kredit kako se zvanično zove – predviđena je Zakonom o porezu na dohodak građana.

„Obvezniku koji izvrši ulaganje u alternativni investicioni fond, odnosno u kupovinu investicione jedinice alternativnog investicionog fonda, priznaje se pravo na poreski kredit na račun godišnjeg poreza na dohodak građana najviše do 50 odsto ulaganja izvršenog u kalendarskoj godini za koju se utvrđuje godišnji porez na dohodak građana…“, stoji u članu 89a Zakona.

Sporna odredba

Gujaničić navodi da ova zakonska odredba nije sporna samo sa aspekta da se poreska osnovica može prepoloviti ulaganjem na par dana u alternativne fondove, već i usled selektivnosti u odabiru podsticaja.

„Moglo bi se komotno postaviti pitanje zašto onda ne stimulisati građane da kupuju akcije domaćih kompanija koje su kotirane na Belexu, ili recimo domaćih kompanija u kojima je država dominantan akcionar? Naravno da bi ovakve odredbe bile podjednako besmislene odnosno u službi favorizovanje jedne klase imovine ili određenih učesnika na tržištu“, navodi naš sagovornik.

Jedina pravedna poreska olakšica je, kaže, ona koja važi za sve učesnike na tržištu – „poput nulte stope poreza na kapitalne dobitke prilikom kupovine državnih obveznica, bilo da su denominovane u evrima ili dinarima“.

„Za razvoj tržišta kapitala bi, primera radi, imalo smisla kada bi se ukinuo porez na kapitalnu dobit kod kupovine akcija, s obzirom da su usled malog broja investitora svakako zanemarljivi iznosi koje država od ove mere prihoduje“, zaključuje Gujaničić.

Koliko ima alternativnih investicionih fondova u Srbiji

Prema podacima Komisije za hartije od vrednosti u Srbiji posluju tri alternativna investiciona fonda otvorenog tipa, u koje mogu da ulažu zainteresovani građani kupovinom investicionih jedinica.

To su Rajfajzen alternative, Intesa invest alternative i Vista rica invest.

(N1)