U još jednoj od mnogobrojnih akcija policije Srbije usmerenoj ka suzbijanju ilegalnih migracija na području Subotice, Sombora i Kikinde, prošle nedelje je pronađeno 371 ilegalnih migranata. S obzirom na to da je ovo učestala pojava u našoj zemlji i svetu, QN portal je kontaktirao predsednika Upravnog odbora Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoša Đurovića, kako bi nam odgovorio na brojna pitanja u vezi sa pomenutim problemom, a jedno od njih je i zašto među migrantima ne viđamo žene i decu.

• EU se suočava sa najvećim prilivom migranata u poslednjih desetak godina, a među zemljama članicama najviše Italija i Grčka. Zašto baš te zemlje? Da li su ujedno to i njihove krajnje destinacije?

To su zemlje koje su prve na ulazu u EU i one se nalaze prve na Evropskom kontinentu, na putevima koji vode iz Azije i Afrike do Evrope. To su putevi izbeglica, koji kao takvi postoje stotinama godina, a i to su najpovoljnija geografska mesta kuda ljudi mogu da se domognu Evrope. Tu ljudi dolaze i ne ostaju dugo, nego po ulasku u EU, nastavljaju dalje ka centralnim zemljama EU, odnosno, ka zapadnim zemljama EU.

• Iz kojih zemalja dolazi najviše migranata?

U Srbiju dolaze istočnom mediteranskom rutom, to znači preko Turske, onda balkanskim rutama do Srbije i tu najviše dolaze ljudi iz Sirije, potom iz Avganistana, a onda u jednom malom broju ljudi sa Bliskog istoka i Afrike. Ima i drugih ruta, ima ruta koje vode iz Libije prema Italiji i odnose se na izbeglice iz Afrike, kao i rute koje vode iz Maroka preko Španije ka Evropi.

• Kakve su procedure za njihov prijem?

Kada govorimo o tim procedurama, trebalo bi ljudi da imaju pravo da traže azil kod nas i da budu smešteni u odgovarajuće kampove , ali kod nas nema dovoljno kapaciteta u tim smeštajnim kampovima ili su na nekim udaljenim mestima u zemlji , tako da najveći broj ljudi prolazi brzo kroz Srbiju i nastavlja dalje. Najveći broj njih nije ni u jednom postupku , tako da ne mogu da podnesu zahtev za azil, gde Kancelarija za azil nije u stanju da te zahteve omogući, a po zakonu treba da podnesu zahteve za azil uz pomoć Kancelarije za azil ili sami da popune obrazac i pošalju joj, koja bi potom sprovela saslušanje, što je u praksi gotovo nemoguće.

• Koliko je migranata ušlo u Srbiju od početka godine i iz kojih zemalja najviše, a koliko ih je napustilo u međuvremenu?

Na našem prostoru oko 60 000 ljudi je ušlo u zemlju i najveći broj napustio zemlju, tako da se u ovom trenutku nalazi najmanje oko 5000 lica, prema našim procenama. Oni se jako malo zadržavaju kod nas jer brzo nastavljaju dalje uz pomoć krijumčara.

• Poznati su učestali incidenti sa migrantima (jedan takav je bio prošle nedelje u Subotici, Somboru i Kikindi, zbog kojih meštani žive u stalnom strahu). Kako se najčešće rešavaju takvi problem i da li je moguće rešiti ih ?

Svi sukobi migranata, jednih između drugih, odnosi su između kriminalnih bandi koji se sukobljavaju za te iste migrante da bi ih prebacili preko granice. To je suština tih sukoba kojima treba stati na put, ali jako teško zbog toga što su oni uzrokovani vraćanjem ljudi masovno iz Mađarske preko granica nazad u Srbiju, mimo procedura. Mađarska vlast ima zid koji su podigli prema Srbiji i od tada treba pomoć izbeglicama i migrantima da prođu taj zid, a tu pomoć im pružaju krijumčari. Na kraju ti ljudi uspeju na nastave dalje uz pomoć krijumčara. Svi su pre ili kasnije prošli kroz taj zid, samo su više platili krijumčarima. Sukobi su između tih krijumčarskih grupa koje se bore za prevlast. Jedno od prvih rešenja je povećanje smeštajnih kapaciteta, a drugi korak je definitivno odustajanje od ovog političkog zida i ponašanja prema Srbiji na ovaj način. Bez toga, neće se rešiti situacija, ma koliko se mi trudili jer je toliki novac u opticaju za krijumčarenje da se čak i mnogi lokalni građani i mladi uključuju u sve ovo (od snabdevanja logistike, hrane, vožnje, smeštaja) jer mogu da zarade dosta novca za kratko vreme. Znamo da se kod nas teško živi i mnogi se angažuju kao pomoć u krijumčarenju. Sve to je teško za policiju i gotovo nesavladiv posao. A zašto? Mađari kad guraju ljude u Srbiju, guraju svega 10 m od svoje granice, ljudi su očajni, sve su napustili, beže glavom bez obzira i oni će rizikovati i život, da bi se samo domogli toga obećanog Zapada, gde se nadaju da im se neće ponoviti izbegličko iskustvo.

• Zašto među migrantima možemo videti uglavnom samo mlađe muškarce, ali ne i žene i decu?

Žene i dece ima samo oko 10 odsto u ovom trenutku, to su uglavnom sirijske izbeglice iz Turske. Muški migranti se lakše kreću, kada bežiš negde i suočavaš se sa užasima na putu, mnogo su mobilniji muškarci koji mogu da iscrpe više nasilja. Ima mnogo starijih maloletnika od 16 do 17 godina, a ta omladina je uglavnom iz Avganistana, odrasla u vreme kada su NATO saveznici držali Avganistan i sada sa radikalnim islamom tamo ne mogu da nastave svoj život. U tom smislu i napuštaju svoju zemlju jer ne mogu da žive pod pravilima radikalnog islama. Kod nas su dolazili žene i deca onda kad je put bio otvoren, ali definitivno samo mladi mogu da izdrže sve te užase putovanja, što podrazumeva i nasilje,  džeparenje, ekspoataciju, fizičku opasnost po život. Mnogi se udave, mnoga deca i porodice su se udavile na Egejskom moru.

• Ljudi često mešaju pojmove migrant i azilant. Možete li nam objasniti razliku između njih. Kolika je učestalost traženja azila kod nas?

Azilant je lice koje traži azil, odnosno zaštitu u Srbiji, a migrant je najopštiji pojam. To je osoba koja se kreće i menja svoje mesto boravka i života, tako da može biti radni migrant, obrazovni migrant, može biti ekonomski, može biti izbeglica, migrant je sveobuhvatni pojam, koji je prilično neodređen. A kada govorimo o azilantu, to su ljudi koji su izbegli, migrirali, koji beže i plaše se po svoj život i zato traže azil u jednoj zemlji. Kada govorimo o Srbiji, to je mali broj, manje od 800 ljudi je izrazilo nameru za azil, ali to je zbog tehničkih nemogućnosti jer institucije rade sporo.

• Šta su aerodromske migracije?

To su migracije kada su ljudi zbog bezviznog režima dolazili ovde sa namerom da nastave dalje jer je Srbija imala bezvizni režim sa Burundijem, Indijom,Tunisom, Kubom i oni su do Evrope dolazili na legalan način, preko aerodroma plaćali avionske karte, dolazili ovde i odavde pokušavali ponovo na Mađarsku ogradu da pređu i svi su uspeli u tome, uz pomoć krijumčara.

• Nadzire li se skoriji kraj migrantske krize i na koje načine bi se mogla zaustaviti? Tajlani je pozvao UN I NATO da se uključe u rešenje pitanja migranata, naročito u Italiji, naglašivši da je neophodna snažna akcija na međunarodnom nivou. Koliko je to uopšte realno da će pomoći u regulisanju mingrantske krize?

Ne može, nažalost. Migracije su se dešavale i u Jugoslaviji i pre Drugog svetskog rata, migracije su toliko intenzivne bile i sad se vraćamo na taj nivo intezivnosti. Najviše ljudi dolazi iz zemalja razorenih raznim ratovima i politikama. Upotreba sile prema ovim ljudima ne verujem da će dati rezultate, možda kratkoročno. Mađari koriste silu, ali je mađarska ograda i dalje prolazna jer migranti prolaze krijumčarenjem. Upotreba sile kada govorimo o praksi i iskustvima nije rešenje, već je rešenje obezbediti održive uslove za život za milione ljudi koji se nalaze oko Mediterana, podržati zemlje koje primaju milione izbeglica, to su Turska i Iran. Da se izgradi ta Sirija koja je razorena ratom, Libija koja je razorena ratom, mnogo drugih zemalja odakle ljudi dolaze, taj Avganistan…dakle, obnoviti razorene zemlje. Niko ne želi da napustu svoj dom, odnosno kuću gde se rodio i u kojoj živi ako to ne mora. 

Dok je pažnja javnosti uglavnom usmerena na tragične događaje koji su se desili u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu i Mladenovcu, postoji opravdana bojazan da će podatak, da je od početka godine  ubijena 21 žena ostati nedovoljno primećen.Ponovo se postavlja pitanje odgovornosti institucija i pojedinaca, ali činjenica je da smo kao čitavo društvo zakazali. Da li se i kako može bilo šta promeniti na bolje, za QN portal govori gospođa Vanja Macanović, advokat Autonomnog ženskog centra.

• Nedavno ste izjavili da je u Srbiji od početka ove godine ubijena 21 žena, a samo četiri od njih je prethodno prijavilo nasilje. Kao razlog ste naveli da su “izgubile poverenje da će ih nadležne institucije zaštititi nakon prijave nasilja”. Da li bi bilo manje tragičnih ishoda da je bar većina njih prijavila nasilje? Zašto žene nemaju poverenje u zaštitu nadležnih institucija i da li je to glavni razlog zašto ne prijavljuju nasilje?

Ženske organizacije već godinama unazad zabrinjava veliki broj ubijenih žena, za koje su svi u njihovoj okolini znali da su žrtve nasilja, ali nasilje nije bilo prijavljeno institucijama. Mi vidimo da postoji uzročno posledična veza između femicida u kojima je nasilje bilo ranije prijavljivano i u kojima je bilo jasno da su se desili zbog propusta institucija u kojima niko nije snosio ličnu odgovornost, niti je na bilo koji način preuzeta odgovornost, sa činjenicom da su žene u Srbiji izgubile poverenje da ce ih institucije zaštititi nakon što prijave nasilje. Žene koje nam se javljaju, govore da im nasilnici upravo prete slučajevima o kojima se pisalo i govorilo u medijima tako što im govore da će i one završiti na naslovim stranama, da će proći na isti način kao i ta i ta, da će im deca ostati siročići i dr.

Mi koje svakodnevno pomažemo ženama koje preživljavaju nasilje vidimo žene čiji su životi, i životi njihove dece, spašeni nakon što je nasilje prijavljeno institucijama i ženskim organizacijama. Nama je žao što nikada ne govorimo o tim slučajevima, nego samo o onim koji su se tragično završili. Ali uvek ponavljamo NASILJE TREBA PRIJAVITI, ALI GA TREBA PRIJAVITI TAKO DA ŽENA NAKON PRIJAVE BUDE BEZBEDNA. To je zadatak zenskih organizacija, da sa ženama naprave bezbednosni plan kako ne bi bile ubijene ili teže povređene nakon prijave nasilja.

• Kakve mere bi trebalo da preduzmu nadležne institucije nakon prijave nasilja?

U zavisnosti od toga o kakvom se obliku i težini nasilja radi (fizičkom, psihičkom, ekonomskom, seksualnom) kao i u zavisnosti od procene rizika od ponavljanja nasilja, odnosno, nastupanja težeg povređivanja ili ubistva.

Institucije će postupati ili po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici kada se radi o takozvanim ‘’početnicima’’ u nasilju odnosno nasilju koje se nije desilo, a može da se desi, odnosno gde je procenjeno da je rizik nizak ili srednji. U tom slučaju policija izriče hitnu meru (udaljenje iz stana ili zabranu prilaska i kontaktiranja žrtve) koja traje 48h. Tokom tih 48h tužilaštvo ponovo procenjuje rizik i može da predloži sudu da produži hitnu meru za još 30 dana. Sud odlučuje o produženju i ako bude produžena, nasilnik ima pravo žalbe na to rešenje. Bitno je znati da se hitne mere izriču bez obzira da li žrtva to želi ili ne želi, kako bi se žrtvi nasilja dalo prostora od 32 dana da donese informisanu odluku o tome da li želi da pokreće postupak za mere zaštite od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu, koje mere, kada budu izrečene, mogu da traju jednu godinu.

Ukoliko se radi o slučaju visokog rizika od ponavljanja nasilja, ili ubistva, tuzilastvo može da naloži policije da zadrži nasilnika do 48h, nakon čega tuzilastvo može da predloži sudu da se nasilniku odredi mera pritvora ili mera zabrane prilaska i kontaktiranja u skadu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Ta mera može da traje do kraja vođenja krivičnog postupka, ali je sud dužan da na svaka 3 meseca ispituje da li postoji potreba da se i dalje produžava.

Ono što je važno znati, to je da pri svakom tužilaštvu postoje Grupe za koordinaciju i saradnju koje čine predstavnik tužilaštva, policije i centra za socijalni rad. Svi prijavljeni događaji naslija se moraju razmatrati na sastancima Grupe, koji se održavaju najmanje jednom u 15 dana. Na tim sastancima su institucije dužne da iznesu sve što znaju o akterima prijavljenog događaja, a što postoji u evidencijama institucija, da ponovo procene rizik i da naprave Individualni plan zaštite i podrške žrtve. Takođe, žrtve mogu biti pozvane na sastanak Grupe, a mogu i same da traže da budu pozvane. Zadatak Grupa je da spreče da dođe do ubistva ili težeg povređivanja žrtve, te se nekada neki visoko rizični slučajevi i više puta razmatraju na sastancima Grupa u dužem vremenskom periodu, sve dok se ne obezbedi digoročnija zaštita žrtve.

• Kao advokat Autonomnog ženskog centra, imate li podatke koliko je ukupno žena prijavilo nasilje u toku 2023.godine?

Podatke o broju prijava za 2023.g. još uvek nemamo, ali imamo za 2022.godinu i možete ih videte na infografiku https://www.womenngo.org.rs/images/resurs-centar/INFOGRAFIK_Primena_Zakona_o_sprecavanju_nasilja_u_porodici_2022.pdf

U 2022.godini je izrečen najveći broj hitnih mera, ali je nažalost povećan broj hitnih mera koje su izrečene ženama. Za nas je zabrinjavajući broj izrečenih obostranih hitnih mera, jer to znači da policija nije utvrđivala ko je vršio nasilje, a ko se branio, nego su ih tretirali jednako. Slučajevi u kojima se izriču obostrane hitne mere ili u kojima se žene žrtvama kada se brane izriču hitne mere su takođe uzrok nepoverenja žena u institucije, jer ih odvraća da neki naredni put prijave nasilje.

• Koje sve vrste pomoći žene mogu da očekuju od Autonomnog ženskog centra?

Autonomni ženski centar ima besplatan SOS telefon za žene koje preživljavaju nasilje 0800 100 007, koji radi svakog radnog dana od 10 do 20 časova. Preko SOS telefona je moguće zakazati individualnu psihosocijalnu podršku. Cilj te podrške je da se ženom prođe kroz listu za prepoznavanje faktora rizika i napravi bezbednosnu plan. Takođe ženama pružamo i besplatnu pravnu pomoć putem telefona 011/2656-178 koji radi svaki dan od 10 do 12 i od 17 do 20 časova.

• Kako osnažiti žene da prijave nasilje i istraju u toj borbi, koja se nažalost svodi na borbu za “goli život”?

Ženama koje preživljavaju nasilje treba pomoć i podrška, ne samo od institucija, nego i od zenskih organizacija, kao i porodice, rodbine i prijatelja. Nasilnici će činiti sve da žrtve odustanu od prijave i od postupaka, tako što će menjati taktike na koje će pokušavati da vrate žrtvu u vezu, a kada to ne uspeju, onda će se svetiti preko maloletne dece (putem nedavanja izdržavanja, zadržavanjem maloletne dece i zabranom da deca imaju kontakt sa majkom, korišćenjem dece da špijuniraju majku), a u nekim slučajevima, kojih je ove godine bilo više nego prethodnih, ubistvom ili pokušajem ubistva deteta.

Ženske organizacije pružaju pomoć i podršku svima koji pomažu ženama i deci žrtvama nasilja, da razumeju taktike nasilnika i da ih prepoznaju, kako bi i oni kao i žrtva bili bezbedni dok traju postupci.

Ženama treba puno energije, kao i finansijskih sredstava, da izdrže tokom dugotrajnih postupaka koji se vode pred tužilaštvima i sudovima, i pri tome paralelno rade i brinu o maloletnoj deci. Da bi žene uspele u tim postupcima, pomoć svih im je jako potrebna.

• Postoji li u društvu “politička volja” da se ugroženim ženama zaista pomogne?

Politička volja je postojala kada je donošen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Međutim, poslednjih godina, ta politička volja je prerasla u retoriku i temu za obračunavanje pozicije i opozicije. Tužno je da u našem društvu ne može da se postigne minimum saglasnosti oko tema koje pogađaju sve, a jedna od tih tema je femicid i sprečavanje istog. Mi smo u maju tražile od Odbora za ljudska i manjinska prava Narodne skupštine da se održi javno slušanje povodom femicida u Pirotu https://docs.google.com/document/d/100RHu7xG0aJWWLa7DGOT44WOAW5VRUNKqMHukdB0_U8/edit, ali i pored obećanja da će predlog biti razmotren, javno slušanje se nije održalo. https://www.womenngo.org.rs/images/trazimo-odgovore_infografik.jpg

• Koji su razlozi zašto se to ne čini?

To bi i mi volele da znamo.

• Gde vidite ulogu Autonomnog ženskog centra za poboljšanje opšteg stanja u društvu u kom bi se ugroženost žena smanjila na najniži mogući nivo?

Autonomni ženski centar reaguje na sva kršenja prava žena i pokušava da zaustavi urušavanje dostignutog nivoa zenskih prava u svim oblastima, od seksualnih i reproduktivnih, do ekomskih i zaštite od nasilja. U svetu u kome jačaju tradicionalistički  desničarski pokreti koji sada već ozbiljno ugrožavaju sve ono što su žene u prethodnom veku uspele da se izbore, Autonomni ženski centar daje sve od sebe da buduće generacije žena imaju ista prava koja imamo sada.

Poslednjih dana je Srbiju pogodila nezapamćena tragedija (dva masakra) u kojima je ubijeno 17-oro ljudi i veliki broj ranjeno, a ono što nas je posebno potreslo je ubistvo osmoro dece u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, koja su stradala  od strane svog školskog druga. Upravo je to bio razlog da QN portal razgovara sa Igorem Jurićem, predsednikom Centra za nestalu i zlostavljanu decu.

• Rekli ste da će te se boriti da inicijativa za pomeranje granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina ne prođe. Zašto zastupate takvo gledište?

Predlog koji je predočen javnosti od strane predsednika države za nas nije  prihvatljiv iz razloga što on nije utemeljen na međunarodnim standardima i naučnim saznanjima. Uvođenje dece mlađih od 12 godina u krivični sistem neće načiniti nikakve promene, jer će i dalje deca mlađa od tog uzrasta vrštiti krivična dela, a deca koja će biti u krivičnom sistemu kao što je i sada slučaj, neće imati priliku da se tokom mere ( kazne) rehabilituju, a kasnije i reintegrišu. Kako je cilj svakog sistema pravde po meri deteta prevencija, on se u Srbiji neće ostvariti uvođenjem ovakve mere jer će pažnja i dalje biti usmerena na reakciju, odnosno, kaznu, a ne na promenu okolnosti na koje je dete dovedeno u situaciju da izvrši neko krivično delo.

Konvencija o pravima deteta, čiji smo potpisnici i mi kao država, gde smo se samim implementiranjem i potpisivanjem iste obavezali na te odredbe, uključujući i poštovanje stavova Komiteta za prava deteta koji je do detalja obrazložio svoj stav da nijedna država ugovornica ne treba da ima uzrast krivične odgovornosti niži od 14 godina s tim da se taj uzrast postepeno podiže.

Problem se neće rešiti spuštanjem starosne granice zato što deca koja su u krivičnom sistemu danas nemaju uslove za rehabilitaciju, odnosno, nemaju odgovarajuću podršku sistema koji bi radio na tome da deca prevaziđu to stanje koje ih je dovelo do toga da izvrše neko krivično delo.

• Mislite li da su odrasli isključivo odgovorni za sve što se desilo prethodnih dana?

U ovakvim slučajevima svi tražimo krivca za neki tragični događaj i pitamo se ko je pogrešio. Iako je spomenuto da je dečak bio žrtva vršnjačkog nasilja, kao i da je negativna ocena bila okidač, mi možemo samo da pretpostavljamo zato što niko od nas ne zna koji su sve faktori uticali da se ovako nešto dogodi. Iskustvo jeste pokazalo da deca i mladi koji usamljeni i izolovani iz društva, kao i koji su žrtve vršnjačkog nasilja sklonija da imaju neki oblik problema u ponašanju, destruktivnom ili/i autodestruktivnom . Odrasli jesu krivi i dovoljno je da krenemo od onih “poznatih” činjenica, a to su da je pištolj unet u kuću od strane roditelja i da je dečak obučen od strane odrasle osobe da koristi vatreno oružje. Svi ostali propusti nas odraslih su se samo nadovezali na ova dva osnovna…

• A kolika je direktna, odnosno, indirektna odgovornost sistema i vlasti?

Pre pitanja pomeranja uzrasta krivične odgovornosti treba se pitati kako se sistem ophodi prema takvoj deci, da li im pomaže u njihovom odrastanju ili ih jednostavno gura u nastavak delinkventnog ponašanja. Podaci govore da je većina odraslih počinilaca krivičnih dela prethodno bila u maloletničkom sistemu.

Ukoliko reakcija, odnosno, kazna ne rehabilituje i reintegriše dete ona nema i preventivni karakter jer će osoba nastaviti da vrši krivična dela. Upravo taj nedostatak rehabilitacije i resocijalizacije je za mene najveći propust sistema.

• Da li je moguće napraviti sveobuhvatnu strategiju koja bi bila efikasna u prevenciji uzroka koji dovode do ovako neželjenih posledica?

Da, moguće je. Naravno, nije moguće u potpunosti isključiti mogućnost da se ovako nešto dogodi, ali raditi na smanjenju verovatnoće je itekako moguće. Dakle, postojanje Centara koji će se baviti decom i roditeljima, kao i stavljanje akcenta na preventivne aktivnosti umnogome može da doprinese da se ovakve tragedije ne ponove.

• Ništa manje nije bitna ni strategija u saniranju posledica, a posebno kod dece. Koliko se radi po tom pitanju?

Ono što nam iskustvo pokazuje jeste da porodica i institucije imaju sve manji uticaj na adolescente koji imaju određene probleme u ponašanju kršeći socijalne norme i očekivanja društva. Dosadašnja istraživanja su pokazala da je privrženost deteta školi jedan od najznačajnijih prediktora mentalnog zdravlja deteta. Dete u tom periodu se poistovećuje sa svojim vršnjacima, u potrazi je za svojim identitetom u mestom u toj referentnoj grupi. Odgovornost jeste na odraslima, od roditelja, škole i drugih veoma važnih uticaja okruženja. Celokupan sistem je odgovoran da dete razvije empatiju, saosećanje i prilagođenost društvu, kao i poštovanju pravila i zakona zemlje u kojoj živi.

• Od 2015. godine se zalažete za uvođenje Amber alerta u Srbiji. Na kakve ste sve prepreke nailazili do sada?

Prepreke su bile brojne, od teže saradnje sa nadležnim organima zaduženim za diskutovanje i uvođenje ovog sistema, do nerazumevanja javnosti o čemu se tačno radi. Srećom, konstantnim razgovorom o tome kako Amber Alert funkcioniše i koji su mu benefiti, došlo je do razbijanja stigme i odluke da će sistem ipak zaživeti u našoj zemlji.

• Koliko je realno da će taj sistem napokon ugledati svetlost dana u Srbiji?

Sada je već apsolutno izvesno da će Amber Alert sistem zaživeti u Srbiji. Nadležni organi su pokazali dobru volju i preduzeli konkretne korake kako bi se ovaj sistem uveo. Sam ministar Gašić je svojim potpisom na dokument kojim se MUP na to obavezuje i potvrdio. Očekujemo njegovo uvođenje do novembra ove godine.

• Mnogi građani su sumnjičavi prema ovom sistemu jer je u pitanju tzv. američki softver. Jesu li te sumnje opravdane i u kolikoj meri?

Američko ime koje koristimo trenutno se koristi samo radi lakše promocije sistema. Sistem Amber Alert je dobio naziv po nestaloj devojčici Amber koja je nestala u Americi. Čitav svet ovaj sistem prepoznaje upravo pod tim imenom, ali to ne znači da će se on i u Srbiji tako zvati, jer svaka država za sebe bira ime. Što se tiče glasina da će neko treće lice ili organizacija van Srbije upravljati podacima nestale dece, to je zabluda. Svaki sistem u svakoj pojedinačnoj državi radi potpuno nezavisno i Alarm ne pokreće nevladina organizacija, već policija ili tužilaštvo. Što se tiče softvera, on verovatno i neće biti potreban. Naš MUP traži rešenje kojim bi sistem dobro funkcionisao bez pomoći ikakvog softvera. Tako da su to proizvoljne informacije potpuno neinformisanih ljudi koji sistem ne poznaju i zapravo ne znaju kako funkcioniše…

• Možete li da nam objasnite kako konkretno funkcioniše pomenuti sistem?

Nakon što se nestanak dogodi i bude prijavljen policiji, policija ili Tužilaštvo pokreću sistem i obaveštava se javnost putem različitih kanala komunikacije, na primer, prekidanjem televizijskog i radijskog programa, objavljiivanjem vesti o nestanku na digitalnim bilbordima, na ekranima bankomata, slanjem sms ili mms poruke sa detaljima nestanka i opisom deteta… Na ovaj način bi svaki građanin bio uključen u potragu za nestalim detetom i tako bi porasla verovatnoća da će neko opaziti dete i javiti policiji.

Širom sveta ovakav način alarmiranja javnosti i potrage za detetom se pokazao kao izuzetno uspešan. Jedan od podataka koji to dokazuje je da je u SAD sistem tokom 2021. godine pokrenut 254 puta, a 252 puta je dete pronađeno.

• Predsednik ste Centra za nestalu i zlostavljanu decu. Kakve su konkretne aktivnosti pomenutog centra i koliko su delotvorne?

Centar ima nekoliko važnih aktivnosti koje su se pokazale kao odlična preventivna mera.

• Besplatno održavanje edukacija širom Srbije

Do sada smo održali više od 700 radionica i edukovali mnogo dece, roditelja i stručnjaka koji rade sa decom o bezbednosti na internetu, o opasnostima trgovine ljudima i nestancima, vršnjačkom nasilju i drugim važnim temama.

• Besplatno psihološko i pravno savetovanje

Besplatno psihološko savetovanje dece i roditelja koji su pretrpeli traumatično iskustvo – seksualno zlostavljanje, zlostavljanje na internetu, vršnjačko nasilje, ili su doživeli nestanak nekoga iz porodice, putem telefonske linije, mejla ili uživo. Takođe, besplatno pravno savetovanje porodica koje se trenutno nalaze u sudskim procesima, kao i porodica kojima je potrebna pomoć da prijave zlostavljanje ili neki drugi oblik nasilja.

• Net Patrola www.netpatrola.rs

Centra za nestalu i zlostavljanu decu je da kroz Net Patrolu omogući svakom građaninu Srbije da, bilo anonimno ili predstavljajući se, prijavi svaki štetan sadržaj na koji naiđe. Na ovaj način svi zajedno, kao društvo, radimo na „čišćenju“ interneta, otkrivanju sajtova koji prikazuju seksualno zlostavljanje dece i pronalasku osoba koje iza takvog materijala stoje.

• Nestali Srbija www.nestalisrbija.rs

Jedan od načina kako Centar za nestalu i zlostavljanu decu doprinosi vidljivosti nestalih lica i pomaže pri njihovom pronalasku je javni Registar nestalih lica.

Na ovoj platformi svaki građanin može besplatno da prijavi nestanak, ali i da se javi našim operaterima ukoliko je video nekog ko se vodi kao nestalo lice. Na besplatnoj liniji Registra (0800/200-880) svaki građanin koji je doživeo nestanak bliske osobe i prolazi kroz težak period, može zatražiti besplatnu konsultaciju sa našim psiholozima.

• Osim toga, svake godine organizujemo veliku konferenciju o bezbednosti dece “BEZBEDNOST I ODGOVORNOST”, a uskoro pokrećemo i veliki projekat vezan za vršnjačko nasilje. Radimo i na javnim zagovaranjima, članovi naše organizacije su u mnogim radnim telima za izmenu i implementaciju zakona, a mi smo kao organizacija uspeli izmeniti do sada zakon o policiji, izmenili smo krivični zakonik uz podršku 160.000 građana, a sada na putu da se uvede i AmberAlert. I opet, sve je ovo samo mali delić onoga što zapravo radimo…

Vuk Mileusnić, istaknuti stručnjak i magistar iz oblasti IT-a, bio je jedan od učesnika u “Trci zadovoljstva” Beogradskog maratona, a za QN portal govori o rušenju prepreka i predrasuda osoba sa invaliditetom.

• Kako ste se odlučili za učešće  na 36. Beogradskom maratonu i šta je bio Vaš pokretač?

– Već duži niz godina učestvujem na maratonima i trkama zahvaljujući svojom upornoću i pomoći ostalih trkaća koji su osnova, naravno. Neverovatno ushićenje i jedinstvo svih učesnika i posetilaca toga dana. Kao jedno smo svi.

• Da li su postojale poteškoće tokom trke?

– Samo da se izdrži do kraja i da nas vreme posluži.

• Da li Vam je ovo prvo učešće na maratonu?

– Ne, 5 po mojoj evidenciji.

• Jeste li imali do sada neke slične aktivnosti?

– Da, već više godina sam u trkama i maratonima. Za sada samo u Srbiji.

• Koliko država participira u inkluziji osoba sa posebnim potrebama?

– Nažalost, nemamo još uvek pomoć od države Srbije. Sve zavisi od pojedinaca. Nadam se da će se to promeniti.

• Šta biste želeli da se promeni u odnosu društva prema osobama sa invaliditetom?

– Da država Srbija pomogne kako bi mogli da idemo u inostranstvo. Trebaju nam sponzorstva kako bi promovisali ovaj vid trka.

• Sa kojim problemima se najčešće suočavate kao osoba sa invaliditetom?

– Fizičke prepreke, kao i ponekad nerazumevanje za potrebe ljudi sa invaliditetom.

Pre nekoliko dana je postignut briselski dijalog u Ohridu, a ostali smo uskraćeni za odgovore na mnoga pitanja o njemu, koja je za QN portal dao predsednik Izvršnog odbora Pokreta slobodnih građana (PSG) Aleksandar Radovanović.

• U javnosti se pominje da briselski dijalog udaljava Srbiju od Kosova, omogućavajući Kosovu da postane de facto nezavisna država. Može li Srbija da uradi nešto protiv toga?

Ovaj dijalog i postignuti sporazum su poslednja faza razvlašćivanja Srbije na području Kosova i Metohije koja je započela kapitulacijom, odnosno, Kumanovskim sporazumom. Sve to posledica je najgore decenije u istoriji Srbije u kojoj je Slobodan Milošević uspeo da Srbiju uvede u krvave ratove iz kojih smo izašli poraženi i bez ikakve mogućnosti da utičemo na dalja dešavanja na Kosovu. Nakon toga, pregovori i razgovori bili su samo odlaganja neminovnog.

• Da li smatrate da će biti formirana ZSO i znate li kako će ona funkcionisati?

S obzirom na to da međunarodni faktori koji imaju ključnu ulogu na Kosovu i Metohiji, a to su SAD i EU, insistiraju na tome da ZSO mora biti formirana, ne vidim ni jedan razlog da se to ne dogodi. U suprotnom, nikakav sporazum neće biti važeći, a to nije dobro ni za Srbe, ali ni za Albance. Očekujem da ZSO funkcioniše tako da preuzme sve one poslove koje danas država Srbija još uvek obavlja na Kosovu i Metohiji, kao što su obrazovanje, zdravstvo i kultura, ali i da bude garant bezbednosti Srba.

• Narod na Kosovu je zbunjen jer ne zna šta njima donosi pomenuti briselski dijalog. Možete li im objasniti u najkraćim crtama koje koristi će imati od njega.

Srbija od 1999. godine nema mehanizme da reaguje i zaštiti Srbe na Kosovu. To smo videli u više navrata, a najekstremnije tokom pogroma 2004. godine, kada je države Srbije bilo mnogo više na Kosovu nego danas. Zato je značajno da se napravi institucionalni okvir, koji će ići u pravcu pomirenja i zajedničkog života. Svaki konflikt, pa i zamrznuti, je produžetak mržnje i nesigurnosti.

• Takođe, govori se da prihvatanjem ovog plana, nastala bi velika Albanija. Koliko je to realno?

Mislim da to nije nimalo realno. Da je plan da se Kosovo ujedini sa Albanijom, to bi se već dogodilo, i takav čin bi priznalo taman onoliko država koliko danas priznaje nezavisnost Kosova, a ostale bi priznavale Albaniju u današnjim granicama, što možemo da vidimo prema odnosu sa Marokom i Zapadnom Saharom. Mislim da je to samo floskula koju koriste i kosovske i albanske političke elite zarad dobijanja nekih glasova. Međunarodna zajednica je kroz Ahtisarijev plan insistirala da u Ustavu Kosova jasno piše da se ono neće ujediniti sa Albanijom i mislim da će to tako i ostati.

• Čuli smo od Eskobara i mnogih pravnika da je sporazum validan iako nije potpisan, dok Kurti sve vreme priča o nekakvom potpisu. Da li je implementacija pomenutog dijaloga zavisna od potpisa?

Kao što su objasnili stručnjaci iz međunarodnog prava, sama potvrda predstavnika neke države, a predstavnici mogu biti predsednik, premijer ili ministar spoljnih poslova, smatra se dovoljnom da se neki sporazum smatra važećim. S druge strane, najavljeno je i uskoro će se i dogoditi, da ovaj sporazum postane deo Poglavlja 35 pristupnih pregovora Srbije sa EU, tako da ako hoćemo da postanemo članica EU, taj sporazum će morati da se ostvari u punoj meri.

• Nakon sastanka na Ohridu, dobili smo mnoge čestitke od visokih zvaničnika na postignutom dogovoru, dok ni Kurti ni Vučić ne priznaju da je bilo šta dogovoreno. Zna li se šta je zapravo dogovoreno, osim formiranja ZSO?

Dogovoreno je da dođe do s jedne strane, prihvatanja, što nije isto što i priznanje kosovske nezavisnosti  i stvaranja institucionalizovane autonomije za Srbe na Kosovu, s druge strane. To je i pred jednu i pred drugu stranu postavljeno kao uslov za dalju ekonomsku i svaku drugu saradnju sa državama Zapada.

• Pokret slobodnih građana (PSG) je jedan od retkih u opoziciji koji nije kritikovao, već podržao briselski dijalog dogovoren u Ohridu. Kakav je vaš stav po tom pitanju?

Pokret slobodnih građana od svog osnivanja smatra da je neophodno da dođe do pomirenja između Srba i Albanaca, a ovaj sporazum je praktično prepisan iz našeg programskog dokumenta Dogovor 381 koji smo usvojili 2018. godine. Bilo bi potpuno šizofreno sa naše strane da smo protiv sporazuma koji po načelima odgovara onome o čemu smo pet godina unazad govorili, samo zato što je to sada nešto što se sprovodi bez našeg direktnog učešća.
Alternativa ovakvom sporazumu je zamrznuti konflikt do promene geopolitičkih okolnosti, koji podržavaju stranke desnice. To je eufemizam za čekanje da se NATO raspadne, a Rusija s tenkovima izbije na Dunav, kako bismo se mi vojno vratili na Kosovo i vrlo verovatno ponovo pokušali da proteramo Albance. Nadam se da je svima jasno da se ovako nešto nikada neće dogoditi i da je takva politika puko zamajavanje građana zarad nešto glasova. Srbi i Albanci imaju budućnost samo ako prevaziđu sukobe iz prošlosti i u saradnji postanu deo zapadne civilizacije.

• Implementacija briselskog sporazuma je u stvari poglavlje 35, koje je neophodno za napredak u EU. Koliko će implementacija ovog dijaloga pogurati Srbiju ka EU?

Svakako da će imati pozitivne efekte, ali prisutpna poglavlja nisu nešto gde ako ispunite jedno, sve drugo ide u drugi plan. Naša vlast godinama radi na uništavanju slobode medija, slobode izbora, vladavine prava, koje su takođe u pregovaračkim poglavljima. Ispunjenje tih uslova dovelo bi do otkrivanja i procesuiranja svih afera koje su se nagomilale u prethodnim godinama, tako da tu ne očekujem nikakav napredak. Takođe, jedan od ključnih uslova je i uvođenje sankcija Rusiji i okretanje potpuno savezništvu ka Zapadu, što naša vlast uporno odbija. Samo promena vlasti iz lažnih Evropljana u vidu SNS, u one koji zaista veruju u taj sistem vrednosti, a tu u prvom redu ubrajam PSG, može dovesti do ulaska Srbije u EU. SNS će uvek reći kako se pred nas postavljaju novi uslovi, a oni su oduvek isti i isto tako nedostižni za autokratski i korumpiranu vlast kakvu oni baštine.

• Da li ovaj briselski dijalog otvara vrata Kosovu u NATO i međunarodne organizacije?

U neke međunarodne institucije svakako da i to jeste jedna od glavnih tačaka ovog sporazuma. Što se tiče ulaska u Ujedinjene nacije, a što je istaknuto kao najznačajnije, mislim da tu Kosovo još dugo neće postati članica, pre svega zbog geopolitičke situacije u celom svetu. Tu se ni mi ni oni nećemo previše pitati, već pre svega pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

• U slučaju novih izbora u našoj zemlji, kako će se PSG pozicionirati?

Pokret slobodnih građana je moderna, proevropska, prozapadna, liberalna i građanska organizacija, svoj program će ponuditi kako potencijalnim partnerima, tako na kraju i građanima. Naš stav odavno, za koji nije uvek bilo sluha u javnosti, je da ne treba praviti koalicije koje nisu programske i da na kraju takve neprirodne koalicije dovode do manje glasova građana koji na njima uvek pronađu onog zbog kog neće glasati. Naravno, mi shvatamo da nismo jedini faktor, tako da će i odnosi drugih stranaka uticati na to s kim ćemo i kako izaći na te izbore.