Udruženje građanki “Femplatz” saopštilo je da je u selu Repince kod Vladičinog Hana ubijena još jedna žena i da je to 25. femicid u Srbiji od početka godine.

„Kako mediji prenose, ubica je njen suprug. Ovo je 25. femicid u Srbiji ove godine, a institucije i dalje ne uspostavljaju mehanizme za sprečavanje femicida“, navelo je to udruženje na svom nalogu na društvenoj mreži X.

U Srbiji se 2022. godine, prema podacima Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost, ubijeno 26 žena, a njih 300 ubijeno je u proteklih 10 godina.

(Beta)

Najmanje 100 ljudi je poginulo, a 150 povređeno u požaru koji je izbio na svadbi u severnom Iraku.

Stotine ljudi bilo je na svadbi u Al-Hamdaniji u provinciji Niniva na severu Iraka kada je kasno sinoć buknuo požar i zahvatio mesto gde se održavala proslava, prenosi Bi-Bi-Si.

Još nije utvrđeno šta je izazvalo požar, ali u prvim izveštajima se navodi da je vatra izbila nakon što je ispaljen vatromet.

(Tanjug)

Autor: Veran Matić

Baveći se temom užasnih zločina počinjenih 3. i 4. maja, shvatio sam koliko je teža situacija, od onoga što bi moglo da se pretpostavi. Za lažnu sliku, veliku odgovornost snose kreatori javnog mnjenja, koji svesno ili iz senzacionalističkih pobuda preteruju sa fokusom na ubice, vrlo često sa dezinformacijama, a u potpunosti zapostavljaju žrtve, porodice ubijene dece, ranjene i njihove porodice, decu koja su prisustvovala pokolju, nastavnike, sve učenike i nastavno osoblje koji su tog dana bili u školi, prijatelje, poznanike, građane…

U jednoj poruci Slobodan Negić mi je napisao:

“Trauma od ovog događaja se širi kao koncentrični krugovi. Oni koji su u epicentru su najviše pogođeni, ali svi su traumatizovani. Bez mnogo razmišljanja, svima treba pomoć. To se odnosi i na ljude koju tu pomoć treba da pružaju. Većina nije svesna da im je mentalno zdravlje ozbiljno trajno ugroženo i da bez obrađivanja traume može da ostavi nesagledive posledice. Biti svestan da ti treba pomoć već samo po sebi znači napredak. Mnogi u našem društvu (sada pre svega mislim na nastavno osoblje i one koji su zaduženi da im pružaju pomoć), nisu svesni stepena traumatizacije i samim tim nisu u stanju nikome da pomognu, ni drugima ni sebi. U tom smislu, svi su žrtve netretirane teške traume koja izaziva ozbiljne posledice.

Mislim da je velika većina problema sa kojima se suočavamo od 3. maja upravo posledica toga.

Raspad međuljudskih odnosa, teški moralni padovi u nastupima bez svesti o tome, podele, nemogućnost sprovođenja elementarnih ideja u delo usled paralize razumnih odnosa članova zajednice jednih prema drugima, itd.

Situacija je mračna i deluje bezizlazno.

Treba tražiti pomoć sa strane, Svetska zdravstvena organizacija, UN, Unicef, itd…

Ne znam ni sâm, ali verujem da nam tu možete pomoći.

Društvo je paralizovano, samo se pravi da je sve ok. To je potiskivanje – nesuočavanje sa istinom, koja je previše bolna.

Trauma je previše jaka i daleko prevazilazi kapacitete svih nas i našeg društva u celini.

Tonemo u mrak. Želeo bih da verujem da je drugačije, ali nažalost, kako stvari sada stoje, čini mi se da samo idemo u još veći mrak.

U tom smislu, ovakva društveno odgovorna inicijativa i otvorena ponuda pomoći mnogo znače.

Svakako bih voleo da učestvujem uživo na sastancima sa vama.

Na žalost, moje zdravstveno stanje je loše usled operacija kičmi. Ukoliko i propustim da budem prisutan na nekim od prvih sastanaka, to će biti samo zbog zdravstvene nemogućnosti da se krećem.“

Povodom Sofijinog rođendana objavili smo nekoliko tekstova koji su bar malo pomerili javnost, kada je reč o sadržajima koji nedostaju. 

Ali pričati o Sofiji i mami i tati, porodici, drugarima je beskonačna priča.

Vaspitanje u porodici i školi, često se pominje kao zapostavljena aktivnost i jedan od uzroka stvaranja različitih oblika patološkog ponašanja. Zbog toga iskustvo porodice Negić može da bude jedna od lekcija zdrave porodične komunikacije. Milanka i Slobodan su prihvatili da podelimo deo tog iskustva.

Nastavak teksta možete pročitati na portalu javniservis.net

(javniservis.net)

Najmanje pet osoba je poginulo, a povređeno je više od 100 u požaru u fabrici loptica za golf na jugu Tajvana i u eksplozijama koje su ga pratile.

Požar je izbio u fabrici u okrugu Pingtung i vatrogasci su ga gasili cele noći.

Vlasti su saopštile da spasioci i dalje tragaju za četiri radnika i jednim vatrogascem koji se vode kao nestali.

Više od 100 ljudi prevezeno je u bolnicu sa povredama.

Uzrok požara se još uvek istražuje, navela je u objavi na Fejsbuku Čou Čun-mi, sudija za prekršaje okruga Pingtung.

(Beta)

Ministarka prosvete prof. dr Slavica Đukić Dejanović govorila je u “Jutro na Blic” preporukama koje je Ministarstvo prosvete dalo obrazovnim institucijama pred početak nove školske godine i koliko je tragedija koja se dogodila u OŠ “Vladislav Ribnikar” uticala na promenu prosvetnog sistema.

Ministarka kaže da se Srbija još uvek oporavlja nakon teške tragedije koja se dogodila 3. maja i da su sredinom avgusta ove godine poslate školama sugestije kako treba da izgleda nova školska godina.

– Iz tragedije koja nam se dogodila smo morali da izvučemo pouke. Kabinet premijerke zajedno sa ministarstvom prosvete i Institutom za mentalno zdravlje je radio na smernicama da prvi dani školske godine budu u vaspitnom duhu. Deca i nastavnici moraju i da razgovaraju, ne samo da uče. U tom smislu smo dali čitav set predloga i da svaka škola prilagodi to svojim potrebama. Prva nedelja je bila tematska, što znači da su učenici i razredni birali temu te nedelje o kojoj će razgovarati. Teme su bile životna sredina, dostojanstvo, stop nasilju – rekla je ministarka gostujući u “Jutro na Blic”.

Deca iz Ribnikara školsku godinu počela na Fruškoj Gori

Podsetila je da su prosvetni radnici oni koji kreiraju budućnost našoj deci, pa se osvrnula na tragediju u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i njihov početak školske godine.

– Dosta vremena smo proveli sa tom decom. Deca su prvo nekoliko dana ranije otišli na Frušku goru, izabrali su nastavnike za koje su smatrali da trebaju da budu sa njima, a sa njima su bili i psiholozi. Deca su tamo plakala, pričala i počela su školsku godinu sa sećanjima i planovima za budućnost. Kažu da im je to dosta značilo – rekla je prof. dr Đukić Dejanović.

Ističe da postoji i veći broj učenika koji je odlučio da se ispiše iz Ribnikara.

– 60 učenika nije krenulo u školu, oni su otišli u obližnje škole, ali je uobičajen broj upisao. Nastavnici su u posebno teškim okolnostima, moraju doći na posao dobro pripremljeni. Jedno vreme su se osećali potpuno usamljeni, jedno vreme smo imali problem da niko nije želeo da bude direktor te škole. Samo izgovaranje reči “Ribnikar” je bilo kao mina – ispričala je prof. dr Đukić Dejanović gostujući u “Jutro na Blic”.