Šest generacija i blizu dva veka traje tradicija livenja porodice Popović. Retko topove, ponekad kazane za rakiju, dugo delove za avionske motore, ali bez pauze, svih ovih godina, predano liju crkvena zvona. I čuju se po Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, ali i Australiji, Kanadi, Austriji, a uskoro i – Dominikanskoj Republici.

Puno ime im je Prva srpska livnica zvona i specijalnih legura Jevrem Popović. Tako su upisani u Agenciji za privredne registre. Put im je i utro Jevrem Popović koji se početkom 19. veka iz Šavnika zaputio u Italiju da izuči zanat. U domovinu se vratio 1832. godine i tada počinje porodična tradicija. Zahvaljujući njima, dosad se oglasilo najmanje 3.000 zvona.

„Najpre se vratio u svoj kraj i livnica je bila putujuća, išao je kuda je trebalo i radio“, kaže za Forbes Srbija Jevremov potomak Stanislav Popović. „Znali su da liju topove, ali knez Miloš to nije voleo i obećali su da to neće raditi. Dogovor je bio da liju crkvena zvona. Kao i svi vladari, zvona je voleo“.

Prva adresa Jagodina

Livnica se skrasila i zvanično je otvorena 1894. godine u Jagodini.

„Tada je zvanično protokolisana u Jagodini i tu su se moji naselili. Tokom Prvog svetskog rata posao je opustošen. Deda Stanislav, po kome se i ja zovem, i njegov brat Živojin, bili su tada deca. Između dva rata je bilo posla i bilo je konkurencije. U tadašnjoj Srbiji je radilo 28 livnica“, kaže Stanislav Popović.

Kada je njegov deda ostao bez oca imao je 14 godina i sa majkom se starao o porodičnom poslu. Brat Živojin je otišao na studije u Nemačku, potom u Belgiju. Posao nije uvek sjajno išao.

„Živojin je specijalizirao u francuskoj fabrici Gnom Ron i kada se vratio sa studija, krenuli su da podižu ponovo livnicu“, dodaje Stanislav. „Pisali su i tražili pomoć kralja Aleksandra Karađorđevića. I pomogao im je. Naručio je da izrade 28 zvona. Učinilo mi se nedavno, kada smo u Glušcima, kraj Sremske Mitrovce, obnavljali zvono, da je baš jedno od tih. Naknadno sam video da je utisnuta godina proizvodnje – 1936. Kralj već nije bio živ, znači nije iz te narudžbine“.

Tokom Drugog svetskog rata su radili za potrebe industrije. Ali ih je oslobođenje ostavilo bez imovine.

„Radili smo razne odlivke od obojenih metala, alimunijuma i sivog lima i čelika. Pravile su se mašine za drvnu industriju, prskalice za vinograd, kazani za rakiju. Bilo je posla“, kaže Stanislav. „Posle rata dedi je oduzeta sva imovina i preselili su se za Beograd. Deda je bio i osuđivan i tri godine je proveo po zatvorima. Posao je opstao zahvaljujući njegovom bratu Živiojinu“.

Nadjačali komunistički poredak

Godine Drugog svetskog rata Živojin Popović je proveo u Egiptu pri Britanskom vojnom vazduhoplovstvu. Naučio je da pravi fosfornu bronzu po licenci Rols Rojsa. Od te specijalne legure su se pravili odlivci za motore aviona, a to je trebalo i našoj vojsci.

„I Živojin se izborio za privilegiju. On je vlast na neki način ucenio. Pristao je da radi leguru po toj recepturi, ali kao privatnik. Tako su ostali bez imovine, ali im je bilo dozvoljeno da rade kao privatnici. Livnica je bila na uglu Francuske i Dunavske, gde je danas auto-kuća Kompresor. Kada je pravljen Kompresor, njih su preselili dijagonalno, u Francusku 50“.

Livnica je na Dorćolu bila do 2007. godine kada su je bageri zbrisali sa lica zemlje i mesto ustupili stambenom kompleksu.

„Do 1972. ili 1974. smo radili te odlivke za vojno-tehničke zavode. Bila je gomila dokumentacije, ali je sve bagerom uništeno“, priseća se Stanislav. „Tada su se manje lila crkvena zvona, ali jesu i tada. Deda je 60-tih hapšen sa jednim sveštenikom iz Grocke, jer je sveštenik prikupio sredstva i tražio zvono. Dok smo se mi ovde tada odrekli Boga, Katolička crkva je nesmetano naručivala zvona. Radili smo tada dosta za njih. Deda je imao prijatelja, koji nam je bio zastupnik u Zagrebu“.

Zvona se naručuju pred teška vremena

Danas, kako nam kaže Stanislav, posla ima. Grade se nove crkve, obnavljaju stara zvona. Zanima nas kada je posla bilo najviše.

„Otac je uvek govorio da su se zvona naručivala pred neku nevolju“, odgovara on. „Evo i sada ima posla, a vidimo šta se u svetu dešava. Jedino je 60-tih i 70-tih godina bilo posla zbog industrije. Tada se velikim livnicama nije isplatilo da rade male serije i to je bila naša šansa. Ovo sada livarstvo, to je, žargonski rečeno, smešno u odnosu na taj period. To što je deda radio, sve ove koje sada rade, to ne mogu da dostignu ni po količini, niti po kvalitetu“.

I biće sve teže, uveren je. Ne zato što je manja tražnja. Naprotiv. Potrebe ima, ali nema radnika.

„Nema majstora. To je zanat u izumiranju. Bilo bi posla, ali nema ljudi koji to hoće da rade. To je prljav i težak posao. Mora da se radi ozbiljno, da se koristi glava, da napredujete. Ne shvataju da smo svi mi ta mašina, od svih nas zavisi taj proizvod. I što bolje oni rade, biće i on bolji i više ćemo svi zaraditi“, dodaje Stanislav.

A kako su njihova zvona stigla od Australije, preko Evrope do Dominikanske Republike? Otac Jevrem je radio pre ratova 90-tih u Australiji. I Stanislav je 2017. napravio zvono za crkvu u delu Sidneja, Liverpulu, za Crkvu svetog Luke. Pre dve decenije radili su i za crkvu u Torontu i nedavno za Sirijsku pravoslavnu crkvu u Beču. Jedno zvono je stiglo i u Strazbur, a čeka se montiranje u novoj pravoslavnoj crkvi u Dominikanskoj republici.

U Manasiji ponovo zvone

„Posle mnogo godina ponovo zvoni zvono u Manasiji“, kaže nam Stanislav. „Ne znam kako tačno, ali imali su jedno koje je stajalo na kuli i nije zvonilo. Njega smo reparirali, i uradili još tri. Radili smo zvona za manastir Tumane, obnavljali ona u Studenici, a nedavno i u jednoj crkvi u metohu Pećke patrijaršije“.

Mogu da izrade zvono do osam tona težine. Najteže koje je poteklo iz njihove livnice, bilo je na crkvi u mestu Uljma, kraj Vršca. Imalo je pet tona.

„Skinuli su ga Austrougari i verovatno pretopili“, kaže Popović. „Inače, najmanje je zvona iz tog perioda. Tokom Prvog svetskog rata Austrougari su masovno skidali i nosili crkvena zvona. Neki kažu da bi ih pretakali, neki samo da im se ne bi čuo zvuk. I Nemci su tokom sledećeg rata skidali zvona, ali manje. Zato je sada na crkvama najviše zvona iz perioda između dva rata“.

Pred Drugi svetski rat je livnica imala i najviše radnika – oko 80. Danas Stanislav radi u uslužnoj livnici u Žablju. Kod prijatelja u Promilu lije sama zvona. Osim te, konkurencija im je još livnica u Belosavcima, Kremenovići. Još je neizvesno ko će naslediti porodičnu tradiciju Popovića.

Ko će nastaviti

„Imam sina koji ima 22 godine koji je sada zainetersovan kao i ja u njegovim godinama i mlađeg od pet godina“, kaže Stanislav. „Nerviram se, ali razumem, jer ni mene nije zanimalo kada sam bio mlad. U nekom trenutku te to povuče. To je možda breme koje nosiš. Možda bih i ja otišao na drugu stranu i živeo lakše, možda i lepše. Ali nije ovako duga tradicija mala stvar. Nije to 10-20 godina. To je skoro dva veka i sve se posmatra sa tim iskustvom“.

Punih 16 godina vodili su proces zbog rušenja na Dorćolu, ali ni sam nije siguran hoće li uspeti da ponovo stvori sopstveni prostor za livenje. Sada, kaže, pokretanje traži mnogo veće ulaganje.

„Dobio sam pravosnažnu presudu i na izvršenju je. Sa kamatama nam propada odšteta od oko 600-700 miliona dinara. Firma je, međutim, ugašena. Osnivači su u Delaveru i Holandiji. Imovine nema. Ali onda možemo da tužimo državu, da naplatimo ostatak, jer je država razvlačila postupak 16 godina. Posle osam godina smo dobili da nam je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Da smo završili ranije, oni su imali imovinu i mogli smo da se naplatimo“, objašnjava Popović.

Čuju se kilometrima

Zvona su, inače, dugog veka. Pod uslovom da se održavaju kako treba. Takva praksa na našim prostorima nije previše česta. Zanima nas još, je li dobar zvuk zvona samo u ruci majstora ili pravom receptu.

„Otac je govorio, a sada i ja vidim, zvuk i koliko je glasno zvono zavisi bukvalno od hiljadu različitih stvari“, objašnjava nam Stanislav. „Zvona se liju od zvonske bronze. To je legura bakra i kalaja. Odnos je 78 i 22 grama. Razne livnice su radile i ovako i onako. Neko pravi leguru sa cinkom, olovom, srebrom. Priča se da su stavljali zlato. Nije to, nego se bakar nije prečišćavao, pa je ostalo u tragovima“.

Na pitanje dokle bi onda trebalo da čujemo zvona, odgovara da se njihova od 800 kilograma, u Vojvodini, čuju i na osam kilometara razdaljine.

(Forbes Srbija)